Strah kao dominantna sila u Evropi

Strah sada postaje dominantna sila u evropskoj politici kao nikada ranije u proteklih nekoliko decenija. I to nije apstraktan, nedefinisani strah; to je pre svega strah od neevropskog „drugog“, koje sve veći broj „belih“ Evropljana shvata kao pretnju po naš evropski identitet i način života, ako ne i po našu fizičku bezbednost i radna mesta.

Suština ovih debata leži u pitanju islama i imigracije. Uspeh nedavno objavljenog eseja Kristofera Kaldvela Razmišljanja o revoluciji u Evropi ukazuje na sve veći strah od „islamizacije“ – straha koji je intenziviran destabilizujućim uticajem u ekonomskom smislu teških vremena.

Slučaj Francuske je zanimljiv jer je prošla malo bolje nego većina zemalja kada je reč o suočavanju sa ekonomskom stagnacijom, zahvaljujući tome što je funkcionalna država blagostanja. Međutim, desničari strahuju da bi regionalni izbori, zakazani za dva meseca, mogli da prerastu u referendum o njihovoj vladavini. Stoga, predsednik Nikola Sarkozi nikako nije slučajno pokrenuo debatu o nacionalnom identitetu.

Međutim, lako se može dogoditi da svojom taktikom postigne kontraefekat. Igrajući instinktima ekstremne desnice, Sarkozi rizikuje da ojača jednu partiju u slabljenju, čije je birače privukao tokom poslednje predsedničke kampanje 2007, ali koja će možda ponovo dobiti glasače 2010. Zašto ne glasati za „pravu stvar“ ako već možete?

Međutim, van konteksta kratkoročne i potencijalno kontraproduktivne izborne politike, debata o nacionalnom identitetu predstavlja nagoveštaj stanja svesti koje se ne tiče samo Francuske. Globalizacija, i frustracija kao njena prateća pojava, mnoge navodi na paničnu potragu za samopoštovanjem. A što su ljudi manje sigurni u vezi sa svojom budućnošću, to su skloniji usredsređivanju na svoj identitet na negativan, odbrambeni način. Ukoliko vam nedostaje samopouzdanje kada je reč o sposobnosti da prevaziđete izazove modernizacije, postoji mogućnost da se povučete u sebe i usredsredite na to ko ste umesto da razmišljate o tome šta želite da postignete s drugima.

U odbrani debate koju je pokrenuo, Sarkozi predstavlja svoju inicijativu kao barijeru protiv opasnosti od „multikulturalizma i plemenizma“. Prema njegovom mišljenju, ništa ne bi bilo opasnije nego napraviti veštačku tišinu u vezi sa pitanjem koje je dostiglo tačku ključanja pod maskom političke korektnosti.

Veliki broj Francuza je imao problema zbog izliva radosti nakon što je Alžir pobedio Egipat u fudbalu u kvalifikacijama za Svetski kup 2010. u Južnoj Africi. Ulice velikog broja francuskih gradova potresale su „južnomediteranske“ emocije, nasuprot atmosferi apatije u kojoj je te noći odigrao utakmicu nacionalni tim.

Suprotnost između ustreptalih proalžirskih emocija i diskretnijeg profrancuskog sentimenta postala je još problematičnija jer je podsetila na jednu drugu noć kada je Francuska igrala protiv Alžira u Parizu, pa je francuski tim naišao na negodovanje i zviždanje povećeg dela gledalaca, čiji su roditelji ili čak deke i bake rođeni u Alžiru.

Pored fudbalskog patriotizma, u centru pobuđene pažnje ponovo je pitanje burke, vela koji u potpunosti pokriva lice i telo samo malog broja muslimanki u Francuskoj. Da li burke treba zabraniti, kako predlaže Sarkozi, ili takve privatne stvari koje se tiču tako malog broja ljudi treba da budu van dometa zakona?

Pokretanjem nacionalne debate o pitanju identiteta, Sarkozi rizikuje da stvori nepotrebne granice između građana Francuske u pogrešno vreme i iz pogrešnih razloga. Da li Francuska čini sve što je u njenoj moći da se svi njeni građani osećaju uključenim u praksu tri univerzalne vrednosti koje neguje – „sloboda, jednakost, bratstvo“?

Ne možete držati predavanje o nečemu u čemu nemate praksu. Ukoliko se pozamašni broj mladih Francuza osećaju prvenstveno i u najvećoj meri kao Alžirci ili musimani, nije li to dokaz da je nešto krenulo naopako u francuskoj politici o integracijama? Pre nego što „njih“ pitamo da pojasne na koj način su vezani za Francusku, možda mi Francuzi treba da budemo sigurni da se prema njima odnosimo bratski, ravnopravno i slobodno. Jedini odgovor na složenost identiteta jeste apsolutno pojašnjenje vrednosti. Svaki građanin Francuske mora da prihvati vrednosti Republike; demokratiju, vladavinu prava, poštovanje drugih.

Identitet nije samo stvar etničke pripadnosti ili veroispovesti. Za one koji žele da se pridruže Francuskoj i evropskom projektu to je stvar vrednosti. Suočeni sa izazovom Azije u usponu, strah nije najbolja reakcija koju Evropljani mogu sebi da dozvole. Oni zapravo treba da se prisete reči Frenklina Ruzvelta koje je izgovorio u govoru na inauguraciji u jeku Velike depresije 1933: „Jedina stvar koje se moramo plašiti jeste sam strah.“

Autor je gostujući profesor na Harvardu i autor knjige Geopolitika emocije