Atila Zemko ispred svog lokala, foto: J. Patarčić“Mnogo ljudi želi da obnovi nešto zapušteno i to zaista vredi, jer ako je već izdržalo 100 godina, onda će moći da se koristi još toliko”, kaže Atila Zemko iz Subotice, koji zajedno sa sinom restaurira predmete stare i po nekoliko vekova.
U ovom jedinstvenom lokalu, koji na prvi pogled odaje utisak antikvarnice, svaki predmet čeka novo ruho, a najbolje od svega je što, kako Atila kaže, svaki ima svoju priču.
“Ovo je pisaći sto ‘Tonet’, negde sa početka 1900. godine. To je bila jedna firma koja je pravila stvari od kuvanog drveta pretežno za kancelarije i to vrlo kvalitetne, jer samo ovaj sto ima gotovo 100 kilograma. Na gornjim policama ima rol vrata koja se spuštaju kada želite da ih zaključate, a sa strane je obično bilo staklo, tako da se ovaj sto nalazio u nekoj kancelariji u kojoj nije moglo da mu se priđe”, priča Atila, koji kaže da je za njegovu restauraciju bilo potrebno oko mesec dana.
“Vratili smo ga u normalu, onako kako je izgledao početkom veka i svi delovi su ostali njegovi, od brava i ključeva do šerlaka. Čak je i boja oslala ista”, ponosno će Atila.
Iako u ovom prostoru sve vrvi od slika, neobičnih staklenih i porcelanskih figura, instrumenata, pa čak i lustera, Atila kaže da ljudi na obnovu najčešće donose nameštaj, jer u njemu prepoznaju najveću vrednost. Tako su on i sin nedavno restaurirali čitavu spavaću sobu, staru preko jednog veka.
“Ovo ogledamo je bilo potpuno zapušteno i mi smo vratili sve u identično, prvobitno stanje. Trudimo se da što više originalnih materijala koristimo, bez šarafa, bez eksera, onako kako su stari majstori radili. Koristili smo i taj tip laka. Ovo je nešto modernija boja, ali smo želeli da ostane u originalnom tonu”, objašnjava Atila, dok po lokalu pokazuje na ostale delove nameštaja koji su došli u kompletu sa ogledalom.
“Tu su još ovaj orman, komoda i krevet i to je bilo oko dva meseca posla sigurno. Morali smo da skinemo staru farbu, da zamenimo nogice jer ih je crvotočina već pojela, pa smo ih skidali i morali sve ručno da rezbarimo”, dodaje naš sagovornik.
Atila kaže da ovakav nameštaj danas retko može da se kupi, jer osim što imaju mnogo manje dekorativnih detalja, po kvalitetu uveliko zaostaju.
“Mladi kada žele da se skuće, ako kupe nov nameštaj, čim ga iznesu iz radnje već su izgubili pola novca. Ovome, čitav život ostaje ista cena ili možda čak i dobija veću vrednost, pa mogu da ga prodaju i da od toga kupe nešto slično. Od novog nameštaja čovek ne može da pobegne, jer ako ga premesti dva-tri puta, to je već gotovo”, ističe Atila.
Uz građanstvo, stari nameštaj na obnovu neretko donose i firme, kaže subotički restaurator, pokazujući na čuveni sekreter iz 1850. godina, suptilno ukrašen elementima bidermajera.
“Sekreteri potiču iz 1600. ili 1700. godina, kada su postojali veliki kabineti koji su se vremenom smanjivali i prilagođavali novim uslovima rada. Oni su služili kao radni sto, a kako unutra imaju mnoštvo skrivenih fioka, u njima su se čuvale i dragocenosti. Sekreteri su bili aktuelni do kraja 1800. godine i onda je došao drugi tip nameštaja do izražaja”, kaže Atila.
A sa kraja 1800. godine obnovljen je i jedan stočić, za koji nam Atila otkriva da je jedinstven po tome što mu je noseća ploča izrađena u vitražu od orahovog furnira.
“Obnovili smo mu lak, da ta slika još više dođe do izražaja. Međutim, po njemu se vidi da su ga nekada majstori probali popraviti”, okreće Atila stočić sa donje strane i pokazuje na ekserima poduprete noge.
“Inače se nikad ne sme stavljati ekser, jer se metal i drvo ne slažu i to vremenom narušava komad. Ako i treba da se učvrsti, onda se sa drvetom radi, stavljaju se drvene tiple ili nešto što je odgovarajuće”, naglašava naš sagovornik.
Osim širokog znanja i razumevanja predmeta iz različitih epoha, njihove namene i materijala od koji su napravljeni, Atila kaže da je za ovaj posao još važnije strpljenje.
“Samo strpljenje. I morate imati jako precizne ruke. Tu nema žurbe, nego se baš morate posvetiti. Ako je za jednu stolicu potrebno nedelju dana da se obnovi, onda možete da zamislite koliko se rade zahtevniji predmeti. Sve se radi ručno, tu mašine gotovo ni nema. Nožićem se skida, pa se šmirgla i onda dolazi lakiranje, a samo lakiranje traje dva-tri dana, jer mora malo da odstoji taj materijal”, kaže Atila.
Atilin posao je svakoga dana drugačiji, jer nikada ne zna kakav predmet će mu neko doneti na obnovu. Kaže da najviše uživa u onima iz pošlog veka koji su izrađeni u stilu art dekoa, a da su među najstarijim komadima koje su obnavljali bile barokne fotelje iz 1700. godina.
Nema majstora
“Počeli smo da radimo 2008. godine, u nedostaku tih starih majstora. Nema ko da se bavi ovim predmetima, da troši energiju na nešto za šta je potrebno nedelju dana da bi se uradio jedan komad. Njima je bitno da što brže iseku ivericu i da sastave policu. To je glavno. I sve se svodi na novac. Ljudi više nemaju vremena da ga troše na nešto ovako, a svaki ovaj predmet i te kako vredi”, poručuje Atila Zemko.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
