Prijepolje, grad u šumi, kako to neki koji prvi put dođu, vole da kažu, opasano je brdima u čijem pojasu su brojni četinari. Međutim, uočljivo je da je među gordim, visokim, vitkim i zelenim stablima sve više onih koji dobijaju „bolesnu“ braon boju, što će reći – naši ponosni četinari se suše. Dešava se to na Sokolici, Srijetežima, Ravnima, Gradini, Koševinama…Prijepoljci već izvesno vreme postavljaju pitanje: „Da nije kakva bolest?!Da Prijepolje ne ostane bez ukrasa ali i onog što mu je tako dugo trebalo da dobije , a to su pošumljena, a ne gola i turobna brda, sa kojih kiša spira blato koje stiže u grad“?!Tako je bilo pre samo pola veka.
Danijela Cmiljanović, diplomirani inženjer šumarstva, rukovodilac službe planiranja i gazdovanja u Javnom preduzeću Srbijašume – Šumsko gazdinstvo Prijepolje potvrdila je za Sandžak Danas da se zaista dešava to što zabrinjava, ali je naglasila da to nije samo problem Prijepolja, čak ni naših širih prostora već i cele Evrope
-Mi gazdujemo sa 65.000 hektara državne i 43.000 hektara privatnih šuma, za koje pružamo tehničke usluge. Od 65.000 – 57.000 hektara je obraslo zemljište, a 41 odsto su visoke šume(bukova,smrčeva i jelova), 35 odsto su izdanačke (drvo za ogrev), dok su 12 odsto kulture, odnosno veštački podignute sastojine, dakle imamo oko 7000 hekatara pošumljenih površina. Šuma se seče u skladu sa godišnjim planovima, prateći godišnji prirast u skladu sa posebnim šumsko-privrednim osnovama koje su odobrene od strane nadležnog ministarstva, kaže Danijela Cminjanović i dodaje da je uočljivo sušenje šuma, ali da je ono što se dešava kod nas bleda senka onoga što se dešava u Evropi posebno u Nemačkoj. „Na globalnom nivou to se pravda aero zagađenjem i posledicom „kiselih kiša“. Čak i tamo gde nema sušenja uočljiva je promena boje lisne mase gde se menja ona uobičajena prirodno zelena na koju smo navikli“, dodaje ona. Dakle, Prijepolje, reklo bi se, ulazi u red globalne pojave prouzrokovane globalnim zagađenjima. Ali…
– Kod nas se suši beli bor koji je unet u pojas oko grada. Beli bor je najosetljiviji na aero zagađenja i kod njega se to prvo primeti. Mi kao gazdinstvo radimo redovne i sanitarne doznake u proleće i jesen. Radimo to zaista temeljno, a poslednjih nekoliko godina u šumama koristimo „feromonske klopke“, koje mirisom privlače jedinke „sipca“ koji inače uništava drvo. Nema toga mnogo ali sve što je „sumnjivo“ šaljemo na fitopatološku (gljive) ili entomološku (insekti) analizu u Insititut za šumarstvo u Beogradu. Činimo to već dve godine sa uzorcima sa Srijeteža gde je pojava izražena i nema povećane brojnosti podkornjaka(sipac), niti je reč o bilo kakvom oboljenju koje se prenosi korenskim sistemom, objašnjava Danijela Cminjanović.
Dakle, aero zagađenje je dovoljan razlog za bolovanje belog bora. Ali da li je samo to u pitanju ili bi eventualno mogli da budu i neki drugi uzroci? Naša sagovornica smatra da ovu pojavu može da izazove i zračenje, a ono nam stiže od raznoraznih repetitora koji su postavljeni na brojna mesta oko grada! Naime – gde god su repetitori, uočena je i pojava sušenja i to značajno povećanog! Dešava se to na Srijetežima, Gradini, Koševinama… Mnogo je repetitora postavljeno upravo u poslednjih nekoliko godina. Zainteresovani „posao“ sklapaju sa vlasnicima privatnih šuma i nije mnogo prisutna svest o štetnosti i (ne)kontrolisanom postavljanju repetitora. A bilo bi neophodno da se sve to kontroliše, da se repetitori postavljaju što dalje od šumskih kompleksa i gradskog područja. Ali nije tako, to je jasno.
Pošto znamo da se repetitori postavljaju po „slobodnom nahođenju“ (čitaj u dogovoru sa nekim direktorom ili nekom „funkcijom“) nije za očekivati da će u skorije vreme bilo ko da „postavi pitanje“ i „uvede red“, pa smo pitali inženjera šumarstva: šta činiti sa našim belim borom i kako ga zaštititi?
– Za sada, čekamo da se drvo samo izbori jer se negde suši samo četina, a stablo je zdravo. Sečemo samo kad je to neophodno i kad nema nade. Desilo se to skoro na nekad popularnom izletištu, brdu iznad samog centra grada. Sanirano je 16 hektara, odnosno odsečeno je 60 stabala. Ipak se nadamo da će jedan broj dati nove četine. Trenutno je veoma ugrožen pojas na Sokolici ali valja naglasiti da visoke šume nisu napadnute. Zaista, preduzimaju se sve mere i za sada – ne treba da nas obuzima panika, zaključuje Danijela Cmiljanović.
Dakle, mogli bi reći – živimo u vremenu kad tehnologijama dajemo prednost ne pitajući za posledice, ne ostavljajući ni trunku prostora za dileme: da li je neophodno, da li treba sačekati neki bolji trenutak jer – danas ne pratiti svaku tehnološku inovaciju znači zaostati, zakasniti, ne uzeti pare prvi, ne „pokupiti kajmak“. Ako sačekamo neke adekvatne propise, možda nećemo spržiti bele borove. Ali, ko danas bilo šta čeka i ko se danas osvrće na bilo šta što ostavlja iza sebe?!
Ili je možda sada već jasno:bele borove oko grada valja zameniti nekim izdržljivijim stablima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
