Braća Pavlović: Nenad, Novica i Nebojša (sleva nadesno) / Foto: Dušan PešićNenad, Novica i Nebojša Pavlovića (48), trojica braće blizanaca iz Vranja, od rođenja boluju od cerebralne paralize i bez invalidskih kolica nikada ne bi prešli kućni prag. Da po njih stanje bude tragičnije a život teži, umrli su im, ima godina, i otac Dragoslav i majka Ratka, pa se sada snalaze kako znaju i umeju.
Do njihove kuće u Gornjoj čaršiji nije komplikovano doći ali ovaj je sokak pod nagibom, pa je Pavlovićima neophodna pomoć nekog plemenitog sugrađanina koji bi pridržavao kolica, naročito zbog toga što se pri sredini uličice, celom širinom, proteže metalna šipka koja je prava noćna mora za točkove kolica.
Betonska staza spaja kapiju sa samim ulaznim vratima kuće što svakako olakšava kretanje Novici, Nenadu i Nebojši, makar kroz dvorište.
Puteljak je, u većem delu, pokriven vinovom lozom, tu je i baštica sa nešto povrća. Hladovinu pravi i drvo trešnje, krošnja koja se iz komšijskog dvorišta nadvila preko ograde.
Gost zatiče Novicu kako, sedeći na betonu, bez kolica, u dvorištu, pere posuđe, na česmi koja se nalazi levo od vrata, prilepljena uza zid njihove kuće, malo podignuta od tla, taman toliko da braća nesmetano mogu da je koriste.
„Imamo troja kolica, ali akumulatori su slabi pa se često gase“, priča Novica, „pođem – ugase se, pođem – ugase se. Nemamo ni majku, ni oca. Ratka nam je umrla pre pet, a Dragoslav pre više od 15 godina.“
Od tada se o ovoj hrabroj braći brinu dobri ljudi. Trenutno u njihovom domu najčešće vreme provodi žena koja je insistirala da se ne spominje njeno ime.
„Ja dođem, pomognem šta treba i odem. Nemojte mene da mešate, imam porodicu“, dodaje.
„Pomaže nam“, nadovezuje se Nebojša, „sprema hranu, opere veš i šta još treba da se uradi po kući. Još dok je majka bila živa, prihvatila je da nas gleda i pazi, da nas ne bi odveli u dom, pošto ne bi imao ko da se stara o nama“.
„Ali mi imamo kuću i ja neću da se pomeram odavde“, rasrdi se Novica, „sve dok mogu, ne mrdam odavde i gotovo!“
Braća Pavlović žive sami, snalaze se, zavise od dobre volje ljudi koji žele da pomognu. Posebno u momentima kad se zapute kolicima kroz grad, pa im je svaka fizička barijera ograničavajuća.
Sa druge strane, po kući se kreću na kolenima, puzeći po patosu. A patos propao, tapisoni dotrajali. Na zidovima vlaga, stambeni objekat im je bez izolacije.
Nenad, najtiši i najmanje nametljiv, kaže da je kompletna stolarija propala i da kuća treba da se okreči.
„Šta nam fali? Sve nam fali! Stari ‘smederevac’ treba da ide u aut, bojler i tapisoni treba da se zamene. Sve je staro i dotrajalo, vrata i prozori su propali, zimi duva, ne možemo da izdržimo hladnoću“, jada se Nebojša.
A kuću je, kao donaciju, 1974. podigla „Novogradnja“, vranjska firma koja je tada, još uvek, postojala.
„Potrebne su nove stolice“, nadovezuje se Nenad na reči svoje braće, „mašina za veš nekad hoće da pere, nekad se kvari.“
Kuća nije pred rušenjem, može se, zasad, u njoj živeti, ali potrebno je u nju uložiti i renovirati je.
Dograđene su dve sobe, najbliže ulazu, i kupatilo. Stari deo kuće čini hodnik ili podrum, kako ovu prostoriju nazivaju Pavlovići, i po jedna soba sa leve i desne strane. Podrumu je promenjena namena i služi kao kuhinja: tu je sudopera sa pratećim elementima, električni šporet, stari „smederevac“ i jedan sto.
„Treba da završimo stari deo kuće, nema izolaciju, vlaga se pojavila“, priča Novica, „a imamo sobe i na spratu, mada ih ne koristimo jer ne možemo uz stepenice.“
Za razliku od nekih prošlih vremena, kada nisu mogli da računaju na pomoć komšija i prolaznika na ulici, sada je, vele, drugačije.
„Pomognu ako nam se nešto u kući pokvari, ako imamo muku sa strujom ili se pokvari bojler“, objašnjava Nenad, „skoro je izbacila sklopka, zamalo da se kuća zapali. Izgoreo je grejač na bojleru. Jedva smo popravili to, da bismo mogli da se kupamo. U kadu ne ulazimo, kupamo se na stolici.“
Od kada su im roditelji umrli, niko od rodbine ih ne posećuje jer, kažu svi uglas, „nemaju više korist, ne mogu da izvuku novac“.
Od škole, braća Pavlović imaju nešto osnovne, u Školi za osnovno i srednje obrazovanje (polularnoj „Specijalnoj školi“), pismeni „taman toliko da mogu da se potpišu“.
„Ne umemo mi da pišemo“, reče Nebojša na molbu novinara da zapišu broj žiro-računa za uplatu pomoći, pa se obrati reporteru Danasa:
„Zapiši ti, pa ako hoće neko da uplati pare na račun, podelićemo nas trojica.“
Od mesečnih primanja, Pavlovići, Novica i Nenad imaju minimalne invalidske penzije, po 11.500 dinara, zbog toga što su devet godina pakovali kutije u „Koštani“. Nebojša nigde nije radio, ali je nasledio očevu penziju u istom iznosu. Pored penzija koje primaju sva trojica, Nebojša i Nenad dobijaju i socijalnu pomoć, 16.000, odnosno 10.700 dinara.
U zajednički budžet Pavlovića, kad se sve navedeno sabere, mesečno se slije malo više od 61.000.
„Za struju je sada došao račun na 16.000 dinara“, očajan je Nenad, „ja nemam odakle da platim. Nemamo jeftinu struju, uvek smo na skupoj. Vodu i komunalno ne plaćamo, oslobođeni smo tih davanja. Telefon plaćamo malo više od 1.000. Pa vi vidite kako nam je. ‘Alfa’ nam pomaže, daje nam letve za ogrev. Svake godine preguramo tako zimu.“
Otkad imaju troja kolica, braća mogu na ulicu ali i kod lekara. Do pre nekoliko godina, kada su Novica, Nenad i Nebojša delili jedna invalidska kolica, snalazili su se kako su znali i mogli, i odlaske u čaršiju određivali po prioritetima.
„Da nemamo kolica“, priča Nenad, „ne bismo nigde mogli da izađemo. Bez njih je bilo mnogo teško. Sad izlazimo i u grad.“
„Cele noge otkazuju, nigde ne možemo bez kolica“, nastavlja Novica, „ne možemo bez njih kod doktora. Da bih otišao u MUP, moraju da me nose policajci. Ako nema ko da me zadrži, padam automatski. Nama su kolica spas.“
I tako životare trojica Pavlovića. U očima im se primećuje razočarenje i umor od života na koji su osuđeni, ali provejava i nada da će biti bolje. Iz njihovih reči naslućuje se i želja za životom, primetna je borba neprestana. Optimizma ima, jer sada Nenada, Nebojšu i Novicu ljudi gledaju, ali ih i vide, empatija prema sudbi Pavlovića postoji. A, ako im je išta, više od svega, bilo potrebno, to je saznanje da nisu sami na ovom svetu.
Apel za pomoć
Braći Pavlović je svaka pomoć, kažu, dobrodošla. Zbog toga apeluju na ljude dobre volje i velikog srca, da im pomognu.
Dinarski račun u OTP banci:
325-9300500132881-59
(Nenad Pavlović)Telefon braće Pavlović: 017 / 413-005
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
