Svi su ga razumeli ma kojim jezikom govorili

Od subote 22. septembra nije više među nama Marsel Morso, klovn, svakako najpoetskiji svetski pantomimičar. U umetničkom svetu je poznat kao Mim Marso, „Mim“, od reči „mimika“. Mada su mu uzor bili Čaplin i Kiton, po mnogima ih je prevazišao.
Ponekad bi otvarao usta, ali nikad nije ispustio glas. Možda su ga zbog toga svi razumeli – ma kojim jezikom govorili. Nije bio, poput komičara iz doba nemog filma, „iznuđeni“ pantomimičar već ubeđeni. Smatrao je da su reči suvišne, da se pokretom i mimikom može izraziti sve. Sam je na razne načine, u zavisnosti od prilike, objašnjavao odsustvo reči. Stvorio je Bipa, lik koji je igrao od 1947. do poslednjeg nastupa 2000. Nazvao ga je po Pipu iz „Velikog iščekivanja“ Čarlsa Dikensa. Govorio je: „Reči nisu potrebne da bi se izrazilo ono što imamo na srcu“, ili: „Kad smo uzbuđeni ne nalazimo reči“. Nekom drugom prilikom bi govorio da je tokom okupacije radeći u i za Pokret otpora morao „neprestano da laže“ okupacionu vlast, te da mu se od tada govor smučio. A u intervjuu Mondu 1997. je izjavio: „Osobe koje su se vratile iz koncentracionih logora nisu mogle da govore, ne znajući kako da iskažu rečima ono što su preživele“. Bio je i ostao sinonim za pantomimu, najkraće rečeno bio je rođen za pantomimičara.
Najpoznatije kreacije su mu bile: Bip na putu, Bip dreser, Bip na moru. Oživljavao je sam na sceni sve goste nekog kafea, ili sve učesnike suđenja – od sudije, tužioca, branioca, publike, do optuženog i osuđenog na smrt! Od svog učitelja pantomime, Etjena Dekroa, naučio je prve korake hoda u mestu, koje će kasnije sam unaprediti i obogatiti. Mnogi će u tom njegovom hodu u mestu videti Don Kihota u borbi sa vetrenjačama. On je ćutao, ostavljajući gledaocu da sam razume viđeno.
Igrajući svog Bipa nastupao je zabeljenog lica, obučen u široke pantalone, prugastu majicu, sa šeširom – cilindrom, ukrašenim crvenim cvetom. Ne samo zbog obavezne suze, našminkane ispod crnim uokvirenih očiju, odavao je melanholiju i tugu u pogledu i kad se smejao. Baveći se i tragičnom stranom života, njegovi likovi su bili uvek osećajni i poetski. Pokretao je najlepša osećanja kod gledalaca. Trebalo mu je dugo dok nije iskazao priču o toj suzi ispod oka. Marsel je bilo njegovo pravo ime, Marso ime iz Pokreta otpora koje je uzeo iz stiha Viktora Igoa: „Oš na Adiđu, Marso na Rajni“ (Marsel Marso je rođen na Rajni gde se, tokom Revolucije, borio general Marso protiv Nemaca – pr. Z.M.C). Prezivao se zapravo Manžel. Otac mu je bio Jevrejin iz Alzasa koji se nije vratio iz Aušvica. Njegov Bip je bio on sam, ili je on bio Bip, a neretko su se i gledaoci poistovećivali sa Bipom. Govorio je: „Bip ste vi, ja“.
Započeo je školovanje, početkom okupacije, na Školi dekorativne umetnosti u Limožu, gde je stekao osećaj za crtež i boje, koje je negovao u svojoj umetnosti. Nastavljač je pantomime Debiroa, koji je igrao svog Pjeroa, u XIX veku na bulevarima Pariza, ali i Žan-Lui Baroa koji je tumačio Batista u filmu „Deca raja“ Marsela Karnea. Svoju umetničku karijeru Marsel Marso je započeo igrajući Arlekina u trupi koju je osnovao Žan-Lui Baro sa Madlen Reno 1946.
Bez sumnje je pedesetih i u prvoj polovini šezdesetih bio jedan od najpoznatijih francuskih umetnika. Sa njim je umetnost pantomime, danas malo zaboravljena, doživela neviđeni uzlet. Bio je cenjen i izvan Francuske, u Japanu, Rusiji, Holandiji, Izraelu, Australiji…, u sali „Most na nebu“ u Pekingu, „Belasko“ na Brodveju. Iako, posle 1968, interesovanje francuske publike za pantomimu opada, u nekim zemljama, posebno u Rusiji, Čehoslovačkoj, Poljskoj njegov uticaj postaje veliki. Otvaraju se pozorišta pantomime, cinici će reći jer su na istoku morali da ćute i da ćutnjom iskažu svoje misli. Da bi obezbedio nastavak svoje umetnosti osnovao je 1978, u Parizu, Međunarodnu školu mimodrame.
Jednom prilikom je rekao: „Tragam za besmrtnošću“, bez sumnje ju je dostigao.