Foto: Pixabay/soumen82hazraNajpre je mladić isprobao snagu “boksera” na vilici sedamnaestogodišnjeg učenika u školskom dvorištu, potom je njegov devetnaestogodišnji sugrađanin brojao koliko udaraca šipkom izaziva smrt vršnjaka i njegovog oca.
Oba slučaja odiglara su se u Paraćinu u razmaku od nekoliko dana.
Prvom je prethodilo, kako se za sada sumnja, pljuvanje na patiku napadača, a drugom, svađa u saobraćaju.
Nažalost, ovo nisu jedini primeri vršnjačkog nasilja koji rezultiraju teškim telesnim povredama, trajnim invaliditetima, pa čak i ubistvima među mladima.
Sve se više govori o takozvanim „protokolima nasilja“ u školama.
Oni podrazumevaju da se svaka namera da se drugome nanese bol u bilo kom obliku prijavi, uvede u protokol i postupi po proceduri, da se razgovora sa učesnicima i propišu eventualne sankcije.
Međutim, ostaje činjenica da se slučajevi najstrašnijeg prebijanja dešavaju izvan časova, ne nekim drugim mestima i postavlja se pitanje, odakle mladim osobama, adolescentima i onima koji su tek postali punoletni toliki bes i agresija koji u njima izazivaju želju za oduzimanjem nečijeg života.
Specijalni pedagog koji ima veliko iskustvo u radu sa maloletnim delikvetnima i mladima u riziku, Boris Herman, za Danas ističe da je nasilje zapravo složen proces učenja.
„Uzroci vršnjačkog nasilja su različiti a jedan od najvećih jeste preuzimanje modela kako iz porodice tako i iz neposrednog okruženja. Sami uzroci mogu biti i unutrašnje prirode ali se najviše govori o spoljašnjim faktorima“, smatra naš sagovornik.
Ako govorimo o preuzimanju modela ponašanja iz porodice, kako kaže Herman, veliki deo nasilnika dolazi iz disfunkcionalnih primarnog okruženja i reč je o deci koja nisu naučila da postoje drugačiji oblici komunikacije.
„Najgrublje rečeno, većina nasilnika ne zna kako funkcioniše porodica puna topline i ohrabrujućeg odnosa prema deci. Svoj bes i agresivnost koji im se akumuliraju u telu, izazvani konstantnim nezadovoljstvom, najčešće prazne na slabijima od sebe. Nažalost, deca zbog psihofizičkog uzrasta ne umeju na najbolji način da prepoznaju svoje emocije i da ih, na društveno prihvatljiv način, kanališu, već to rade na njima najpraktičniji način, umesto kroz sport ili neke druge aktivnosti“, objasnio je specijalni pedagog.
Dr Spasojević: Roditelji treba da reaguju na pojavu prvih agresija
Dečiji psihijatar iz jagodiskog dispanzera za mentalno zdravlje, dr Jasmina Spasojević, slaže se da su naučeni modeli ponašanja ključni u kreiranju nasilnih ličnosti.
„Ako pričamo o porodici u kojoj je neko od roditelja nasilnik, onda viđamo slučajeve gde dete često postaje agresivno prema drugom roditelju, a onda i u školi prema vršnjacima. Ipak, naglasila bih da internet, igrice i razne vrste medija imaju izuzetno negativan uticaj i bude agresiju“, rekla je za naš list.
Ističe da današnje generacije adolescenata i dece ne usmeravaju dovoljno energije i, kako kaže, ne grade je na kreativne načine, već u najvećoj meri kroz nasilne multimedijalne sadržaje.
Kao psihijatar za decu, podseća da je važno da roditelji adekvatno reaguju na najmanji znak neprihvatljivog ponašanja.
„Još u osnovnoj školi, i ranije, u bilo kom periodu razvoja roditelji treba da obrate pažnju na agresivno ponašanje kod deteta. Čak i da dete ne povredi nekog, i bacanje i lomljenje stvari su agresija koja kasnije može da dovede do strašnih oblika nasilja“, smatra naša sagovornica.
Dete koje se tako ponaša, kako kaže, ima nakupljeno nezadovoljstvo, iskazuje bes, potrebno je da se sa njim razgovara, pa na kraju i uz pomoć psihologa.
Odgovornost institucija – zašto država ne gasi plamen vršnjačkog nasilja
Ni jedno dete ne može da bira ko će mu biti roditelj – onaj koji će ga funkcijom, društvenim položajem ili novcem “spasiti” kazne kada povredi nekoga ili onaj koji je i sam agresivan i nasilan prema drugima.
S obzirom da veliki broj vršnjačkog nasilja učine oni koji iz porodice nisu mogli da ponesu ništa drugo, pitanje je ko njima može da pomogne?!
„Pored edukacije kadrova u školama, potrebno je raditi i na unapređenju usluga iz oblasti socijalne zaštite koje bi se preventivno bavile vršnjačkim nasiljem, ali i decom koja se već nalaze u problemu da vrše nasilje. Ono što bi moralo da se radi jesu tehnike za prepoznavanje sopstvenih emocija, tehnike nenasilne komunikacije i slično“, rekao je Boris Herman, specijalni pedagog.
Smatra da je sve manje institucija i organizacija koje se bave time, a i primetan je nedovoljan broj socijalnih radnika, zatim i ulaganja države.
Kako kaže, nisu potrebni novi birokratski propisi, već iskrena namera da se radi na problemu.
„Potrebno je znatno finansijsko ulaganje, ali pre svega toga potrebno je da država odluči da li želi da ugasi požar zvani vršnjačko nasilje ili im odgovara da plamen uvek bude prisutan“, zaključio je Herman.
Nekada su đaci klečali na kukuruzu i stajali u ćošku, a danas smo uznapredovali do uvođenja protokola o nasilju s početka teksta.
U međuvremenu smo se klanjali idolima ulica devetesetih godina koji su “umeli da naprave kintu” i na izborima kandidovali ratnog zločinca.
Nestašni dečaci postali su vođe navijača koji bodre svoje klubove, pa nam još ostaje da tiho i uzgred rešimo pitanje mladih koji tu i tamo do smrti pretuku nekog vršnjaka na ulici.
Začarani krug – žrtve, po pravilu, postaju nasilnici
Dok se ne desi vrisak smrti, polomljenih lobanja, kostiju i zuba, neretko je pre toga dugo pritajen šapat pretnji, staha, uvreda, omalovažavanja i drugih oblika psihološkog nasilja.
Mladi često umeju da se pokriju ćebetom po glavi i jednostavno čekaju da prođe, misleći “dobro je da nije gore”.
„U eri brzog protoka informacija, dostupnosti mobilnih telefona, psihološko nasilje, pretnje i ucene su sve češće. Deca najčešće ne žele da govore o tome te se i sama zatvaraju u svoj svet koji im daje sigurnost. Na žalost, slučajevima fizičkog naselja uvek prethodi duži period psihičkog maltretiranja o kome deca nerado govore. Onog trenutka kada prijave fizičko nasilje priznaju da je pre toga prethodilo psihičko nasilje“, rekao je Boris Herman, specijalni pedagog.
Ističe, da roditelji često nemaju vremena da to primete, ali da to dovodi do ulaska u začarani krug – ako žrtva i pretrpi to, ona kasnije često postaje nasilnik i počinje da maltretira nekog drugog.
I dečiji psihijatar, Jasmina Spasojević kaže da deca koja su bila povređena od strane roditelja ili okruženja, kasnije imaju veoma veliku sklonost da povređuju druge.
Na taj način, formira se lančana reakcija, a samo stručni i kontinuirani rad sa jednom po jednom karikom može da pomogne.
Više vesti iz ovog grada čitajte na sledećem linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
