Foto: A. L. /DanasPevač Toni Cetinski odustao je od nastupa u novosadskoj hali Spens na dan kada je trebao biti održan, što je pokrenulo lavinu priča o tome da li su u toj dvorani tokom rata 1991. godine mučeni Hrvati.
Logor, kako to pojedina veteranska udruženja u Hrvatskoj predstavljaju, Spens nikada nije bio. Da li je neko unutra mučen, to niko od naših sagovornika nije video, niti za to čuo.
Novinari koji su tada pratili dolazak izbeglica u Novi Sad kažu da od nikog nikad nisu dobili saznanja da je na Spensu neko prebijan i zlostavljan, uz ogradu da to ne znači da se tako nešto nije i desilo.
Branislava Branka Opranović novinarka, antiratna aktivistkinja i feministkinja iz Novog Sada, tog dana kada su ljudi dovezeni u Spens dočekala ih je kao reporterka Dnevnika. Ono što je taj dan videla, kaže, ostaće joj u sećanju za ceo život.
– Posle razaranja Vukovara te 1991. godine, izbeglice su dovezene u Spens u Ledenu dvoranu, gde su na beton poslagane strunjače. Ljudi su bili siroti, izbezumljeni, bolesni i gladni. Bilo je žena, muškaraca, puno dece i staraca. Pre toga sam već bila u Vukovaru, Borovu, Dalju, izveštavala sam sa tih terena, gledala tu decu iz Novosadskog korpusa kako drhte u rovovima i sav užas koji donosi rat, ali ovo je bilo jednako strašno – kaže Opravnović.
Kako nastavlja, kada su Vukovarčani dovezeni već je pala noć. Novosađani su se organizovali i počeli da donose hranu i potrepštine.
– Kako razgovarati sa ljudima koji su prošli sav taj užas četiri meseca, sva ta zverstva? Bilo je jako potresno. Ljudi su plakali, vrištali, padali po tim strunjačama. U jednom momentu je neka budala na razglasu, moram tako da kažem, jer nije razmišljao šta izgovara, bez mozga i empatije, rekao da Srbi krenu na izlaz A, a Hrvati na izlaz B. Počeli su uzvici i zapomaganja. Tek u tom momentu sam shvatila da tu ima i Srba i Hrvata. Nije ljudima na čelu pisalo ko su, a ja nisam prosto razmišljala na taj način, ko je ko. Oni su se naravno uplašli jer nisu znali šta će im se desiti, nisu hteli da se razdvajaju. Namera je zapravo bila da jedni autobusima idu za Hrvatsku, drugi za Beograd i dalje u Srbiju u prihvatilišta, ali im to nije bilo objašnjeno – kazala je ona, te dodala, da se u redakciju vratila emotivno slomljena.
Kako ističe, izbeglice se na Spensu nisu dugo zadržale, nekoliko dana.
Opranović dodaje, da ona ne zna da je neko unutra mučen, ali to ne znači da se to nije dogodilo. Ono što nju najviše pogađa je način na koji se priča o ovim temama.
– Sramno je po sve žrtve, ali i sve ljude u Srbiji i Hrvatskoj da se na ovaj način razgovara da li su negde ljudi zlostavljani i ubijani. Treba neki pevač to da izvali jer mu je neko to rekao i onda da mi u ove dve države počnemo da se prebacujemo. Zar mi nemamo neke stručne ljude, neke istoričare, neke predstavnike naroda koji bi mogli bar da počnu da razgovaraju o tome šta se, gde i sa kim dogodilo tokom rata? Naravno da režimima u obe zemlje ne odgovara da se o tome na odgovoran i jedini ispravan način pristupi – kazala je Opranović koja je tada kako kaže, uskoro dala otkaz i ostala bez posla u Dnevniku jer nije želela da se priključi propagandnoj mašineriji Miloševićevog režima.
Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo, kaže da predstavnici udruženja hrvatskih logoraša navode svedočenja da su oni iz Vukovara dovedeni u Spens i prema tim izjavama, postoje indicije da je to bilo tranzitno mesto odakle su raspoređivani dalje na druga mesta. Ali da Spens nije bio nikakav logor.
– Vukovarčani su bili zatvarani, a to je potvrđeno haškim presudama, u Stajićevu, Begeju, Nišu, Aleksincu, Batajnici.. U dokumentima se navode i imena Srba iz Vukovara i Novog Sada koji su tu bili u funkciji stražara ili organizatora tog transporta. Da je Spens bio logor, nije, a da je bilo tranzitno mesto, ima ozbiljnih indicija, da su tu zadržani pet sati, jedan dan… – izjavila je Kandić.
Sporna je kako dodaje i tvrdnja o mučenjima.
– Te podatke nisam našla. Najviše što sam videla su svedočenja da nisu išli pojedinačno u toalet, zato što je kružila priča da ako odu sami dobiće batine, pa su odlazili kolektivno – dodala je.
Kako ističe, način na koji danas razgovaramo o patnjama kroz koje su ljudi prošli tokom ratova devedesetih, posledica je lažnog prikaza u kojem prvo stradaju stvarni događaji.
– Činjenice su ovde prekrivene narativima o herojskoj borbi, o neprijateljima.. Vlada potpuno neznanje posle više od 35 godina i početka rata u Hrvatskoj, iz razloga što mi te činjenice nemamo u javnom prostoru. One postoje, ali samo u sudskim spisima i presudama, inače su skrajnute. Kako mladi ljudi danas da o tome budu informisani kada nemaju gde da pročitaju – kazala je Kandić.
Više informacija iz Novog Sada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
