Pre petnaestak godina svaki slobodni trenutak provodio je na parketu sportskih sala uz košarkašku loptu kao igrač, a potom kao trener, ne sanjajući da će na izmaku 20. veka sebe pronaći u umetnosti. Najpre se oprobao u intarziji, potom je radio ikone i ramove u duborezu, da bi u poslednje vreme obradom pronađenog drveta, a najčešće je to drvo nađeno na obali Dunava, stvarao skulpture.
Majdanpečanin Fadilj Bujupi, nastavljajući tamo gde je priroda stala, nađenom drvetu daje novu formu i novi život. U katalogu koji prati Bujupijevu izložbu „Drvo kao forma“ profesor Vladimir Karavelić je zabeležio: „Motivi, koje je prepoznao u drvetu iz reke, slike su odavno utisnute i njegovu svest zanavek. Skromnim vajarskim intervencijama vajarska forma nije narušila dejstvo prirodnih zakonitosti, ostavljajući tako utisak naivnosti i neposrednosti dela.“ U rukama Bujupija oživele su Svinga, Balerina, Nosorog, Drekavac, Lepenica, Gremlin, Čovek riba…
– Svaki umetnik se trudi da da svoj pečat onome što radi i ni ja tu nisam izuzetak. „Rudnik“ materijala za moje skulpture su Dunav i šuma. Drvo iz reke već ima neki svoj oblik koji je dala reka, pa ja samo dam formu. Pritom volim da budem svoj, da ono što osećam i vidim u komadu drveta pretvorim u skulpturu, da drvetu dam dušu i vratim majci prirodi na radost publike – ispričao nam je Bujupi, podsećajući se svojih početaka 1999. godine, kada je uz brata koji je već radio ikone u drvetu zakoračio u svet umetnosti.
– Podmladio sam se od kada radim u drvetu. Umetnički rad pomaže zdravlju, opušta me i srećan sam kad uspem u naumu da drvetu dam dušu, omogućim mu da progovori. Imao sam pozive da izlažem u Brazilu, Italiji, Engleskoj, ali mi zdravstveni problemi to nisu dozvolili. Izlažem u Srbiji, učestvujem na umetničkim kolonijama i trudim se da mladim generacijama prenesem svoje znanje i iskustvo. Iz duše im dajem sve što znam, ništa ne krijem – objašnjava Fadilj Bujupi za koga je svet uz umetnost lepše mesto za život.
Neman sa Dunava
Porodica, supruga i dve ćerke su mu podrška u životu i umetnosti i zajedno se raduju uspesima, kao što je proglašenje rada „Neman sa Dunava“ za najbolji prošle godine na koloniji Golubački grad. Raduje se kada poklanja skulpture jer onda one nastavljaju da žive i kada u svojoj radionici dletom i čekićem stvara novu formu. Dan, dva ili deset svejedno. Važno je da na kraju drvo zablista otkrivajući oblike prirode i upliv autora.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
