Vlast na kredit

Već je odavno zaboravljeno da smo nekada imali zakon po kome se može dobiti građevinska dozvola samo kada se obezbedi dokaz da postoje obezbeđena sredstva. To je odavno ukinuto da bi mogli i Kurta i Murta da grade bez para, na mućku, na majke mi. Zar je malo nakaradnih nezavršenih objekata ostalo posle toga. Ne treba ni posebno navoditi da u normalnim državama niko ne može da gradi ako nema deponovana sredstva potrebna za završetak svih radova.

Ima i sada nekih kobajagi ograničenja za državne organe kako i zašta mogu da uzimaju kredit. Zakon kaže „samo za investiciona ulaganja“. Logika je tu jasna. Kredit se uzima samo i samo onda kada se investira u nešto što donosi prihod, najmanje onoliki kolika je i rata kredita. Državni organ nije fizičko lice koje može da uzme kredit za auto ili letovanje, kao čisto potrošački. Ni malo nije slučajna falinka u zakonu, što se ne definiše jasno pojam koja vrsta investicije se smatra ulaganjem koje vraća pare. Investicijom se onda mogu smatrati betoniranja trotoara, krečenje fasada, asfaltiranje lokalnih puteva, izgradnja muzeja i galerija, azila, ambulanti… Sve su to investicije po tumačenju „pozitivnih zakonskih propisa“.

Kada se godinama uzimaju krediti za raznorazne stvari koje, ne samo da ne donose bilo kakav prihod, nego čak i povećavaju troškove korišćenja, onda dođemo u situaciju da nema priliva iz koga se može vraćati kredit, a da se pri tome potrošnja zadrži na istom nivou. Onda se prave reprogrami. Uzme se novi kredit da bi se vraćao stari. Onda se uzme još noviji da bi se vraćao onaj novi, koji je u međuvremenu postao stari. Zatim se sve dogovori sa monetarnim fondom, ali tako da se uklopimo u nekih 45%.

Eto nam opet razlike između vlasti i privatnog lica. Vlast je ograničena mandatom. Posle toga nek neko pametan smisli kako će narod da vrati sve što je reprogramirano. Uradile su to mnoge države, pa što ne bi i mi. Opet, ako može država, što ne bi mogla i lokalna uprava. U ograničenja dugovanja se i onako ne računaju lokalni dugovi prema lokalnim zelenašima.

„Krčag ide na vodu dok se ne razbije“, kaže naš narod. Uspešna vlast je kod nas ona koja više investira i zadovolji obećano biračima. Oni koji su po Evropi rekli narodu da moraju da stegnu kajš kad im se krčag razbio, popadaše k’o zrele kruške. Kod nas još niko nije spreman da iznese takvu bolnu istinu. Neka to uradi neko drugi kad mu dođe sudnji dan. Još nismo u evropi, pa ne mogu da nam dovoljno zavrnu uši. Zato se verovatno i ne žurimo toliko.