Vranjancu Jovi Ristiću na noge pala betonska kontrukcija teška više od tri tone ali nije odustao od trenerskog posla 1Jova Ristić / Foto: Dušan Pešić

Jova Ristić (46) je postao prvotimac Fudbalskog kluba Dinamo iz Vranja pre punoletstva, vodio ga kao kapiten do istorijskog rezultata i ulaska u Drugu saveznu ligu prvi put posle 60 godina, a onda mu se, 2009, na početku trenerske karijere u matičnom klubu, dogodila povreda čije je posledice, i fizičke i mentalne, mogla da nadjača samo ljubav prema fudbalu i želja da svoje znanje prenosi na najmlađe.

Jova Ristić, koga u Vranju uglavnom prepoznaju po nadimku „Joca“, još dok je bio aktivan igrač, pisao je treninge. Kao da je znao da će se, po završetku fudbalske, posvetiti karijeri trenera.

„Kao kapiten Dinama, sa 31 godinom, prestao sam da igram. Smatrao sam da je to moj maksimum i da ne mogu biti na višem nivou od tog. Iz kopački sam počeo da radim sa najmlađim kategorijama. Ljudi iz kluba su mi predložili da budem trener, a i ja sam, dok sam igrao, pisao treninge. Imao sam svoju svesku u kojoj sam beležio detalje, a i razmišljao sam o treninzima. Igrao sam na poziciji zadnjeg veznog, ali nisam bio individualac. Ta uloga i pozicija na terenu je zahtevala da mnogo mislim o timu. Čelnici kluba su, čini mi se, prepoznali tu moju lidersku sposobnost. A i ja sam želeo da budem trener“, priča Ristić za Danas.

Njegov razvojni put profesionalnog sportiste podudara se, na neki način, sa karijerom najtrofejnijeg evropskog košarkaškog stručnjaka Željka Obradovića. Na to je podsetio i Joca Ristić, napomenuvši dve sličnosti – i Obradović i on su sa aktivnim bavljenjem sportom prestali u 31. godini, a takođe su i jedan i drugi, kao aktivni igrači, crtali i pisali svoje treninge i time nagovestili strast za trenerskim pozivom.

„U sveskama u kojima sam ispisivao akcije i detalje sa treninga, daleke 1997, već su izbledela slova. Može da se čita, naravno, i ja i danas čitam te treninge. Modifikovano je dosta i prilagođeno. Te metode se više ne koriste, ali su mi i te kako korisne. To su bili odlični treninzi, naročito sam u Vrbasu imao dobre, prvoligaške trenere“, kaže Ristić.

Vranjancu Jovi Ristiću na noge pala betonska kontrukcija teška više od tri tone ali nije odustao od trenerskog posla 2
Ristićeve beleške sa treninga iz 1998. / Foto: Jova Ristić

Do 23. godine igrao je u Dinamu, postao jedan od najmlađih kapitena u istoriji kluba, a potom prešao u Vrbas koji se takmičio u drugoj ligi, gde je ostao pet godina i odigrao više od 350 utakmica.

Vratio se u svoj matični klub 2004, opet bio kapiten, igrao još dve godine i 2006. se penzionisao, kada je Dinamo ušao u Drugu saveznu ligu, što je, tada, bilo drugo po jačini takmičenje u državi.

U igračku penziju otišao je 2006, kada je sa Dinamom ostvario istorijski rezultat i plasman u savezni rang takmičenja.

„A onda sam se, dok sam radio kao pomoćni trener, teško povredio, 26. januara 2009. u Sportskoj hali u Vranju, prilikom vežbi istezanja, na treningu. Na noge mi je pala betonska kontrukcija zida teška više od tri tone. Mislio sam da sam ostao bez nogu. Igrači su podigli zid i izvukli me. Video sam da je desna noga u redu, nekim čudom, ali sam osetio bol u levom članku“, priseća se Ristić.

Hitna pomoć ga je, potom, prebacila na odeljenje ortopedije, gde su ustanovili da preloma nije bilo i uradili mu prvu operaciju, od ukupno četiri.

„Neverovatno je da nije bilo preloma, ali jeste posekotina sa svih strana. Bio sam hospitalizovan 12 dana, a posle se dešava najgore – hvata me gangrena u gornjem delu stopala, počela su da izumiru tkiva. Poslali su me hitno za Niš gde sam u bolnici proveo tri meseca. Operisali su me još tri puta, otklanjali mi deo po deo levog stopala – ostalo mi je, možda, 30 odsto, ostalo je amputirano. Druga noga nije bila uopšte povređena jer je upala u rupu, pa zid nije povredio tu nogu kad je pao preko. Neverovatna sreća. Prvo su lekari predložili amputaciju celog stopala, da me liše tih muka, a da, potom, stavim neku navlaku ili protezu. Međutim, s obzirom da sam tad imao 33 godine i hteo da se borim do kraja, želeo sam da spasim što se spasiti može. Zato su me i u niškoj bolnici držali četiri meseca i radili mi te parcijalne operacije, otklanjali deo po deo stopala“, priča Ristić.

Bila je to preteška borba, sa svakodnevnim previjanjima i injekcijama, a skoro dva meseca bio je pod temperaturom.

„I životno sam bio ugrožen jer je rana bila otvorena, postojala je bojazan da nastupi sepsa i infekcija. Doktor je uradio režanj palca, tu poslednju operaciju, i stavio mi u funkciju stopalo. Hramljem i dalje, bolno je, ali već 13 godina od povrede funkcionišem normalno. Sa desnom nogom nemam nikakvih problema. Bez štaka sam mogao da hodam, možda, sedam ili osam meseci od povrede. Mogu da vozim auto ili bicikl, mogu da hodam, ali ne i da trčim“, objašnjava Ristić.

Rezonovao je da ga nikud neće odvesti razmišljanje o prošlosti, o onome što se desilo i šta bi bilo da se nije dogodila povreda, ali mu je mnogo pomoglo to što je „stalno radio“ i uspeo je da radom prevaziđe teške trenutke.

„Nije to bila samo fizička povreda, već i psihička trauma. Svako previjanje je za mene bilo bolno i teško. Gledaš svoju ranu i svestan si da sa 33 godine postaješ invalid. Kad znaš da si mogao da poletiš u tom trenutku, a sada moraš da živiš na neki drugi način. Treba da prihvatiš tu realnost, što je bilo baš teško. Najbitnije je da sam se brzo vratio fudbalu. Možda nije prošlo ni godinu dana, a ja sam počeo da radim kao koordinator u omladinskoj školi Dinama. I nekako sam uspeo da kroz taj rad prevaziđem sve“, kaže sagovornik Danasa.

Vranjancu Jovi Ristiću na noge pala betonska kontrukcija teška više od tri tone ali nije odustao od trenerskog posla 3
ŠF „Prestiž“: Dečaci rođeni 2011. / Foto: Jova Ristić

Ristić je poočeo da trenira „cicibane“, ali je brzo napredovao u trenerskom poslu. Posle godinu dana vodio je pionire, a 2008, već u 33. godini, bio sam asistent u prvom timu Dinama, kada su treneri bili Mladen Dodić i Nebojša Maksimović.

„Nakon povrede nisam više bio pomoćni trener, s obzirom da više nisam mogao da trčim, već koordinator. Bio sam zadužen za organizaciju. Kako je vreme prolazilo, ja sam mentalno ojačao, rana na stopalu je zarasla, i počeo sam da vodim utakmice i treninge svih lađih selekcija – i omladinaca, i pionira, i petlića. Pomagao sam kolegama, nisam birao posao. Vodila me je ljubav prema fudbalu, a verovatno i moj mentalni sklop i jaka glava. Ono što volim, a to je fudbal, radio sam i radim i dalje iz srca. I to je bilo jače od fizičkog bola. Kao koordinator sam u Dinamu radio od 2010. godine“, dodaje Ristić.

A onda je, 2017, osnovao Školu fudbala „Prestiž“, sa željom da to bude pre svega „razvojni i edukativni proces, da se deca socijalizuju i formiraju u kompletne i zdrave ličnosti“.

„Sa kolegama Igorom Stefanovićem i Milanom Bojkovićem smo krenuli da radimo u ‘Prestižu’. U sportu je najčistija priča rad sa decom. Radeći sa starijim kategorijama video sam koliko u fudbalu ima nepravdi i da se ne rešava sve na terenu. A, pošto volim fudbal, sebe nisam video kao trenera seniorskih kategorija, iako sam imao ponude. Okrenuo sam se deci. Na prvom treningu smo imali oko 30 dečaka, a za godinu rada došli smo do brojke od preko 100. Roditelji su sami upisivali decu u školu, pročulo se po gradu, počeli smo da igramo turnire, a i Vranje nije veliki grad. Deca iz ‘Prestiža’ su za pet godina odigrala preko 400 utakmica, i one međunarodnog karaktera“, kaže Ristić.

Imaju punu podršku roditelja, bez koje, dodaje, ne bi ova škola fudbala mogla da funkcioniše.

Vranjancu Jovi Ristiću na noge pala betonska kontrukcija teška više od tri tone ali nije odustao od trenerskog posla 4
ŠF „Prestiž“: Jedna od humanitarnih akcija u centru Vranja / Foto: Jova Ristić

„Pomažu nam oko svih turnira, organizacija i putovanja. Nismo još uvek na budžetu grada, nadam se da ćemo sledeće godine da budemo. Nemamo nikakvu finansijsku podršku i to nam fali da bismo mogli da se takmičimo“, kaže Jova Ristić.

Škola fudbala „Prestiž“ pomaže bolesnoj deci

„Humanitarnim akcijama puno pomažemo bolesnoj deci, po mnogim selima u okolini Vranja. Sarađivali smo sa NORBS i NURDOR, ali i sa Roditeljskom kućom ‘Zvončica’. Uglavnom šaljemo pribore za ličnu higijenu, igračke za decu, školski pribor. Više od 100 humanitarnih akcija organizovao sam sa ‘Prestižom’, u kojima je, za pomoć bolesnoj deci, prikupljeno više od 1,5 miliona dinara. Javljaju se i sponzori, roditelji isto pomažu“, ističe Jova Ristić.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.