Rukopisno odeljenje Matice srpske u Novom Sadu, bogatije je za vredno svedočenje o Drugom svetskom ratu: poklonjeni su mu logorski zapisi uglednog novosadskog novinara Miroslava Štajnera Frica (1922-1997), nekadašnjeg glavnog i odgovornog urednika lista Dnevnik.
Reč je o hiljadu kucanih stranica na kojima autor opisuje stradanja vojvođanskih rodoljuba, komunista i skojevaca u zatvorima Hortijeve Mađarske.
Većina njih su mladi, osuđeni zbog učešća u akcijama protiv okupatora 1941. godine. Sva suđenja bila su farsična, a presude su napisane unapred.
Ovaj vredni rukopis sačuvan je zahvaljujući književniku i novinaru Mihalu Ramaču, kome je porodica poverila ovo važno svedočanstvo.
Ramač je organizovao i predao ovaj zapis Rukopisnom odeljenju Matice Srpske na čuvanje.
Naravno, potpisan je darodavni ugovor i vredni rukopisi su uručeni prof. dr Zorici Hadžić, upravnici Rukopisnog odeljenja Matice srpske.
Tako su, sticajem povoljnih okolnosti, rukopisi izbegli sudbinu bogate biblioteke Štajnerovih, koja je završila kod preprodavaca zbog nezainteresovanosti više novosadskih institucija za te knjige.
Novinar i književnik Mihal Ramač, bivši glavni urednik lista Danas, imao je prilike, dok je svojevremeno radio u listu Dnevnik, da upozna i Miroslava Štajnera lično.
– Miroslava Štajnera upoznao sam kao urednik u spoljnopolitičkoj redakciji novosadskog Dnevnika. Kao penzioner je ponekad svraćao u svoju nekadašnju rubriku. Umeo je da pohvali naš rad i priloge. Devedesetih je, posle šetnji Zmaj Jovinom sa suprugom Jelenom, povremeno svraćao u redakciju lista Nezavisni i podržavao našu borbu s Miloševićevim vetrenjačama – priseća se Ramač, a za čitaoce Danasa govori i o tome kako je došlo do toga da vredne rukopis Miroslava Štajnera dobije od porodice:
– Godine 2014. pozvala me je gospođa Jelena, tad je imala već 90 godina, i pitala kome bi ona i ćerka Mira mogle da poklone biblioteku. Predložio sam da se dogovore o legatu s Katedrom za žurnalistiku. Razgovori su se otegli, dragocena biblioteka je završila kod uličnih prodavaca, na komad. Gospođa Štajner se plašila da će tako propasti i rukopisi njenog supruga. Zamolila me je da ih pregledam i vidim ima li zainteresovanih izdavača. Rukopisi su bili u jednoj plastičnoj vreći. Valjalo je prvo srediti, potom natenane iščitati tih hiljadu stranica. Čitao sam sa znatiželjom i divljenjem. Štajner je u hortijevskim kazamatima proveo četiri ratne godine. Sećanja je beležio posle gotovo pola veka. Ipak, pamtio je imena, mesta, stotine detalja koji omogućavaju čitaocu da shvati kroz šta su sve prolazili skojevci i rodoljubi iz Bačke i kakvi veličanstveni ljudi su to bili. Idealisti, požrtvovni, čestiti, borbeni, složni uz poslednju mrvu hleba ili aspirina – govori Ramač i sa žaljenjem konstatuje da nije uspeo da nađe izdavača koji bi bio voljan čak i da pogleda rukopis takvog sadržaja.
– Koga danas u Srbiji zanimaju nekadašnji antifašisti i borci za slobodu – zapitao se i nastavlja: – Da rukopis ne bi čamio kod mene, predložio sam Miri Štajner da ga pokloni Rukopisnom odeljenju Matice srpske. Za razliku od Katedre žurnalistike, upravnica Rukopisnog odeljenja je odmah odgovorila na mejl i prihvatila donaciju. Za kratko vreme su završeni i tehnički detalji s vlasnicom rukopisa. Svoju ulogu u svemu smatram kao obavezu porodici s kojom sam bio blizak i koju sam izuzetno poštovao. Čak i da Fricova sećanja u dogledno vreme ne budu objavljena, ona su na sigurnom. Dostupna su naučnoj javnosti. Miroslav Štajner, u tim rukopisima, živi i danas – zaključuje Ramač.
Antifašista Miroslav Štajner, pripadnik pokreta otpora, detaljno opisuje suđenja u Novom Sadu i uslove u mađarskim kazamatima, iživljavanje stražara i zatvorskih službenika nad osuđenicima i neprestani tihi otpor koji mladim Bačvanima daje snage da istraju.
Vezani idejom društvene pravde i uverenjem da će fašizam biti pobeđen, oni iza rešetaka stvaraju složne i krajnje disciplinovane kolektive.
Robijaši dele teškoće zatvorskog života i prinudnog rada, ali i vesti iz otadžbine i sveta, lekove i hranu, duvan i ostala malobrojna i oskudna zadovoljstva.
Pripadnost kolektivu omogućava im da sačuvaju svoja uverenja, ideale i ljudsko dostojanstvo.
Deo tog kolektiva bili su i zatvorenici iz Zakarpatske Ukrajine, koja je takođe bila pod hortijevskom okupacijom.
Rukopis obuhvata vreme od 1941. do 1944. i bekstva grupe logoraša, od kojih je većina pobijena nadomak Novog Sada, na pragu slobode.
Mihal Ramač nam otkriva i da Štajner prikazuje desetine sapatnika i njihove tragične sudbine, otkrivajući u svakom visoke ljudske vrednosti koje su neprestano na ispitu.
Iako ih je pisao nekoliko desetleća posle robijanja, Štajnerova sećanja obiluju imenima i podrobnostima te pružaju široku sliku jednog brutalnog vremena.
Miroslav Štajner rođen je u Subotici 1922. godine, a preminuo je u Novom Sadu 1997.
Porodica mu se već krajem ’30-ih seli u Novi Sad i već je u mladosti postao aktivista u jevrejskim organizacijama.
Svetski rat je prekinuo njegove mladalačke težnje i on se, kao i drugi iz pokreta, suočio sa fašističkom pretnjom, koja je naročito bila rigorozna i genocidna prema jevrejskom narodu.
Pod mađarskom okupacijom Bačke, Štajner je među prvima, još 1941. godine ušao u antifašističku borbu. Hortijevska policija ga je uhapsila i krajem naredne godine osudila na zatvor – dve godine je proveo u zatvorima Budimpešte i Vaca.
Kada je u leto 1944. godine prebačen u kažnjenički logor u Sekešfehervaru, pobegao je odatle i nastavio ilegalni rad u Budimpešti.
Posle oslobođenja, uključio se u rad Antifašističkog predstavništva Jugoslavije u glavnom gradu Mađarske, a nakon povratka u Novi Sad, 1. marta 1945. godine počeo je da radi kao novinar u dnevnom listu „Slobodna Vojvodina“ koji 1953. godine biva preimenovan u „Dnevnik“.
Dvadeset godina kasnije, Štajner će biti i glavni i odgovorni urednik ovog dnevnog lista i to u dva mandata.
Kolege ga pamte kao poštovanog rukovodioca i čoveka visokih moralnih kvaliteta. Pored brojnih ordenja kojima je odlikovan kao učesnik u Drugom svetskom ratu, Štajner je za svoj novinarski rad dobio nagradu „Svetozar Marković“ i nagradu SNJ za životno delo „Moša Pijade“.
Da je sada, zahvaljujući porodici i Mihalu Ramaču, njegov obiman i vredan rukopis na pravom mestu, govore i činjenice o vrednosti samog Rukopisnog odeljenja Matice Srpske, specifične arhivske ustanove, čiji koreni sežu od osnivanja same Matice Srpske, 1826. godine u Budimpešti.
Već tada je počelo prikupljanje i čuvanje arhivske građe, a danas se u Rukopisnom odeljenju čuva više od 100.000 najrazličitijih dokumenata, pisama, fotografija, kao i obilje knjiga i drugih publikacija, nastalih tokom Matičinog višedecenijskog rada u Mađarskoj i Novom Sadu.
Nakon nekoliko razvojnih faza, kao posebna radna jedinica Matice Srpske, Rukopisno odeljenje deluje od 1961. godine, dakle, punih 60 godina.
Zbirka rukopisa sadrži 20 hiljada do sada obrađenih spisa i više hiljada kopija važne arhivske građe, nastale od 18. do 20. veka, a pisane uglavnom na srpskom, nemačkom, latinskom i crkvenoslovenskom jeziku.
U Zbirci pisama su izuzetno vredna pisma najznačajnijih ličnosti u Srba, a Zbirka fotografija Rukopisnog odeljenja MS poseduje oko 25 hiljada snimaka, negativa i albuma, od dagerotipija do snimaka načinjenih savremenom digitalnom opremom. Odnedavno, ovo odeljenje brine se I o važnom svedočanstvu Miroslava Štajnera Frica.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
