Zaokružiti NE Vučiću

Opozicija je gotovo bez ozbiljnijih posledica prihvatila teoriju o instuticionalnom rušenju autokratije, izlažući sebe ogromnom riziku da njihova herojska borba postane groteskno ulepšavanje kukavičjeg gnezda. Opozicioni lideri najavljuju juriš na izbornu pobedu na sva tri nivoa, ali svima, pa i njima samima je jasno da je to za sada više očajnička želja, nego argumentovana teza.

Taj oportunistički radikalizam i neumerenost u proceni sopstvenih mogućnosti neretko zna da se vrati poput bumeranga, tradicionalnog oružja mrske nam i zločinačke Australije, pa tako revolucionarni trojanci služe kao ortopedsko pomagalo uzdrmanoj vlasti.

Neverovatan je napor politikanata veterana na našoj javnoj sceni da sebe prikažu kao neshvaćene mudrace koji postojano stoje na pijadestal nepogrešivosti. Samo brzopoteznom proverom činjenica postaje jasno da skoro niko od njih nije mogao da odoli brodolomnom pozivu sirene u vučjem obliku, a mnogi i danas imaju stigmatu na čelu po kojem ih je gazda udario kovertom punom para ili dokaza koji diskredituju, inkriminišu i što je najvažnije, diskvalifikuju iz političke trke.

Najgora među njima je tzv suverenističko-patriotska opozicija.

Paradoksalna je iskustveno proverljiva činjenica da je Prvosrbijancima prvo novac, pa onda Srbija na srcu, što Vučić kao neponovljivi konvertit i makijavelista, vrlo dobro zna da iskoristi za svoje potrebe. Na vreme je shvatio da je ideologija nacionalizma samo kamuflaža za pljačku i lični interes. Korifeji srpskog kafansko-udbaškog patriotizma samo su našminkane ljušture praznih glava i još praznijih novčanika, a ta prodanom kožom prekrivena praznina služi nedodirljivim gospodarima naših sudbina za ratno-huškačko dobošarenje u vunenim vremenima.

Zar je moguće da ne primećujemo kako Balkan tone u živo blato nacionalističkog gneva? Nestabilnost Angelinih stabilokratija dostiže kritični nivo, a upozoravajući simptomi jesu uniformisane falange šovinista koje su na lancu zategnutom do ivice pucanja.

Setimo se Aristotelove definicije gneva – to je želja da se zlo vrati zlim. Apostoli mržnje nesmetano šire svoje simbole vere, a njihov zajednički kredo jeste – osveta. Na Balkanu se kupuju nova oružja, a naplaćuju stari dugovi.

Kao da se zaboravlja da je uvek lakše isključiti opasne strasti, nego bezuspešno pokušavati vladati njima. One uvek postanu jače od naivnog upravljača. Pametnije je sprečiti ih, nego ih ublažavati. A najopasnija strast u zemlji koja je išarana masovnim grobnicama jeste nacionalizam.

Vučić naizmenično koristi mamuze i uzde kada ekstremnu desnicu koristi kao upaljač neobuzdanih i nekontrolisanih nacionalnih emocija. On diriguje iza zavese mračnim horovima koji pevaju u slavu noževa, pevaju, pa onda, zna se, begaju. U njegovim rukama je violinski ključ kojim je otključao Pandorinu kutiju devedesetih kada su krvlju drugih naroda ispisivali note himne budućih zločina.

NJegova policija uz tam-tam ministra-dezertera priziva nove Srebrenice i Vukovare. NJegovoj omladini svakodnevno preko nacionalnih frekvencija ubrizgavaju u vene dnevnu dozu mržnje prema svakom ko se drugačije preziva, krsti, klanja, misli ili glasa. NJihovi glavni dileri su osuđeni ratni zločinci koji se predstavljaju kao srpski mučenici koji ne žale i ne kaju se zbog počinjenih zločina, već zbog propuštene prilike da slava pobede njihov zločin opravda i kanonizuje.

Zašto se onda čudimo kada četa uniformisanih bukvi prodefiluje ulicama Banja Luke uzvikujući „Srba ima kao lista, nema više komunista“? To je ta omladina koja je odrasla učeći u ustanovama sekularne države (sic!) fakultativnu veronauku, za koju se verovalo da će smanjiti stepen kriminaliteta i ustrojiti posrnule generacije rođene tokom ratnih strahota.

A onda, dvadeset godina kasnije šeruju se slike vršnjačkog nasilja, WC felacija ili istranžiranog ljudskog mesa spremnog za mlevenje. A onda, osamdeset godina posle slavne i krvave bitke na Kozari, nema ko da bezvratne, praznoglave krajiške ćelavce podseti na herojsku Prvu krajišku proletersku udarnu brigadu, na njen proboj kroz ustaške obruče i njeno termopilsko žrtvovanje da se iz bezizlazne i očajne situacije spasi srpski narod od potpunog istrebljenja. Polovinu te brigade činili su komunisti i skojevci i da nije bilo njih, ne bi bilo ni tih lažnih nemanjićkih MUP-krstaša koji samo u polumafijaškoj državi mogu da se zakite službenim legitimacijama i predvode policijsku jedinicu.

U takvoj atmosferi Srbija dočekuje sudbonosne izbore, sa takvim rasporedom figura mi posmatramo Vučićevu simultanku tokom koje on jednom rukom otvara Balkan, dok ga drugom posipa barutom. Slično je i sa srpskim pravosuđem i evrointegracijama, kao i sa rezultatima onoga što je ličilo na referendum.

Nikako da shvatimo da je Srbiji neophodna objava totalnog rata protiv ličnog režima koji je uništava. Da citiram pokojnog, pa uskrslog Mila – taj rat je rat za mir. Za mir u Srbiji, za mir u regionu.

Nužna je mobilizacija svih društvenih potencijala koje je potrebno staviti u funkciju otpora. I pokreti, i udruženja građana i političke partije, svi su neizostavni deo lanca kojim moramo okovati one koji su zarobili Srbiju.

Prvi korak ka tome jeste pobeđivanje straha. Skoro milion ljudi u NE koloni je dobar početak, dok bojkot stratum takođe može doneti pobednički potencijal. Osnovni zadatak opozicije jeste da zadrži referendumsku atmosferu do izbora. U tim uslovima, sa jasnim uputstvom kako se na glasačkom listiću izbornog dana zaokružuje NE -Vučiću u više opcija, ova godina zaista može postati Nova.

Autor je član Demokratske stranke