Foto: Shutterstock/ShyntartanyaNovinarke i novinari u Srbiji u sve gorem su mentalnom stanju, ali i materijalnom položaju, rezultati su istraživanja OEBS-a, dok je novinarstvo u spirali dugogodišnjeg propadanja došlo do nulte tačke.
Trećina novinara, odnosno 32 odsto, ima neko mentalno oboljenje ili poremećaj, a 70 odsto njih konstantno oseća neku vrstu stresa, pokazalo je istraživanje OEBS u kojem je učestvovalo 164 novinara i novinarki iz Srbije.
Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara, član mnogih radnih grupa za zaštitu i bezbednost novinara i jedan od autora ovog istraživanja, kaže da je novinarima potrebna hitna pomoć stručnjaka.
„Pretnje prema novinarima koje dolaze spolja od strane političara, nekako su se prelile u same medijske kuće. Najveći količina pritisaka koja postoji i koja proizvodi stres kod novinara kao i mentalne probleme u različitim oblicima, se nalazi u samim redakcijama. Novinari su izloženi kratkim rokovima i velikom broju tekstova koji moraju da napišu, dok su u isto vreme potplaćeni za svoj posao. Status novinara je veoma uzdrman, jer su prinuđeni da potpisuju ugovore iza kojih nikada ne bi stali. Uslovljeni su vremenskim periodima rada, bez garantovanog stalnog posla“, kaže Matić.
Uz preopterećenost poslom i potplaćenost, pretnje van redakcije od strane političkih i inih moćnika samo multicipliraju već navedene probleme.
Stres, mobing…
Čak 79 odsto ispitanika navelo je da oseća umeren do visok nivo stresa, a 14 odsto njih procenjuje da trpi veoma visok stepen stresa. Gotovo polovina ispitanih je doživela mobing u blažoj, a svaki osmi novinar u težoj formi.
„Kada se ovi loši uslovi spoje sa spoljnim pritiscima, čestim pretnjama i diskreditacijama moćnika iz vrha političkih i ekonomskih grupacija, te uzmeniravanja i pretnji preko društvenih mreža, dobijete situaciju koja je potpuno neodrživa za bilo koju osobu. To su pritisci koji vas drže u stresnoj situaciji bukvalno 24 sata. Sa druge strane, naše kolege nisu u mogućnosti da potraže stručnu pomoć, nemaju za to novca, čak ni vremena“, nastavlja Matić.
Istraživanje kaže da je pretnje telefonom dobilo je 40 odsto novinara, onlajn vređanje doživelo je 63 odsto ispitanih novinara, a onlajn pretnje svaki treći ispitanik. Svaki deveti novinar bio je žrtva krađe ili napada na njegovu imovinu, svaki šesti doživeo je praćenje ili proganjanje, a fizički napad doživelo je osam odsto ispitanika.
Problematično je, smatra Matić, i to što se novinari u dugom vremenskom periodu nalaze pod pretnjama. One ne doživljavaju sudski ili bilo koji drugi epilog koji bi novinaru značio neku vrstu resetovanja. Nego se pritisci konstantno nagomilavaju, a novinari žive u paklu svakodnevnih reagovanja.
„Uvek se setim jedne koleginice kojoj je opala kosa, svaka dlaka sa glave! Sve je krenulo od stresa, da bi se razvilo u čitav niz oboljenja. Na kraju je dobila i kancer“, nastavalja naš sagovornik.
Mnogi zanemaruju da su novinari često direktno izloženi traumama, kada su na licu mesta strašnih događaja. Izveštavanja iz kriznih žarišta, slušanja najtežih životnih priča, koliko god bili profesionalni u tim momentima, posle ih uvek „stignu“.
Istraživanje kaže da je tako približno 85 odsto ispitanih doživelo nekad tokom karijere „sindrom sagorevanja“, specifično stanje uzrokovano hroničnim stresom na poslu, koje se manifestuje nedostatkom sna, manjkom energije i iscrpljenošću i drugim problemima.
„Na prvom mestu naveći neprijatelji novinarima su političari izvršne vlasti koji proizvode veliku količinu traumatskog sadržaja za novinare, direktno upućene određenim redakcijama ili profesiji. Na drugom mestu su sami novinari. Taj zametak ugrožavanja i pretnji krene od politike, ali onda to dočekaju provladini mediji koji sve multiplikuju do neverovatnih razmera. Kod nas su hajke trajne. Imamo redakcije koje su godinama izložene hajkama drugih redakcija. Najnečasniji mediji i oni koji vode ratove protiv nezavisnih novinara svakodnevnim lažnim vestima, dobijaju ogromne pare iz budžeta“, istakao je Matić.
Ono o čemu se, takođe, ne priča jeste i da novinari, izloženi ovolikom količinom stresa, često imaju problema sa ovisnošću. Matić kaže da su nekada na B92 svake godine imali sistematski pregled, a rešavali su i probleme zavisnosti.
„Važno je da se sistemski pristupi zdravlju novinara i oko toga moraju svi da se ujedine. Kao što su se profesionalna udruženja ujedinila oko bezbenosti novinara, na isti način treba da se ujedine i oko zdravlja novinara. Kao i oko socijalnog i finasijskog statusa novinara. Ovi rezultati su dosta dramatični i veoma je važno da se pokrene nekakav mehanizam. Uz ovaj SOS telefon za bezbednost, novinari će moći da se jave ako im treba i psihološka pomoć. U ovom istraživanju evidentirano je nekoliko stotina kolega kojima je potrebna stručna pomoć“, rekao je Matić.
Marko Tomašević, psihoterapeut, kaže da su mu u radu sa novinarima najupečatljivije sećanje ostavili oni koji su izveštavali sa ratišta ili su se tu zatekli silom prilika.
„Ono što je tipično za novinare je da u ovoj profesiji nije prepoznat taj stres i izloženost traumatizovanim događajima kao deo radnog hazarda. A to svakako jeste izveštavanje sa kriznih mesta i mesta nesreće, koje ostavlja ogroman trag na ljudima. Sa druge strane i stalni osećaj ugroženosti koji imaju zbog pretnji, iako se može činiti da one možda nisu opasne i da su to iskustva manjeg inteziteta, iscrpljuju naše kapacitete. Možda i više od događaja, kada smo izloženi direktnoj pretnji. Do neke granice čovek može da se nosi sa tim, ali u jednom trenutku ulazi u traumatski proces“, rekao je Tomašević.
Dodaje da je sekundarna traumatizacija prisutna kod pomagačkih profesija, poput terapeuta, ali i novinara. Samo slušanje priče neke žrtve i svedoka teških događaja, može razviti simptome koji su slični onima koji imaju oni koji su preživeli ove traumatične događaje.
„Iz ličnog iskustva vidim da je neretko alkoholizam neka vrsta nošenja sa problemom, jer to je, uslovno rečeno, čak i durštveno prihvatljivo. Kada bi pitali nekog novinara kako se nosi sa posledicama izloženosti raznim stresovima, uglavnom bi kafana bila odgovor. U inostranstvu, a nadam se nekad i kod nas, postoje vidovi podrške u novinarskim kolektivima. Angažuju se psihoterapeuti koji rade sa novinarima“, dodao je Tomašević.
Novinari gube svoj status, profesija uticaj
Status novinara je takav da se konstantno guraju ka frilenserskoj poziciji, umesto da se ceni njihov kvalitet, što će im doneti dobru poziciju u redakciji i kompaniji.
Dugo se već vremena, smatra Matić, smanjuje broj kvalitetnih i profesionalnih medija u kojima se novinari mogu osećati kao novinari, kao ljudi čiji se posao ceni. Proces derogiranja ove profesije sve je ubrzaniji, dok profesionalaca koji proizvode originalan sadržaj u javnom interesu ovog društva je sve manje.
„Sve manji broj medija se bavi autentičnim sadržajem, profesionalnim novinarstvom u javnom intreresu. Oni imaju sve manji uticaj, tiraž i posećenost. Moramo odlučiti da li ćemo se nastaviti baviti klikbejtovima i više voditi računa o naslovu nego o sadržini teksta. Doživeo sam zlatno vreme novinarstva, a to je paradoksalno bilo devedesetih. Tada je u Srbiji iznikla jedna od najjačih nezavnisnih medijskih scena u Evropi. Sada smo na nultoj tački. Moramo da kreiramo dalju strategiju ka novinarstvu okrenutom životu građana i javnom interesu. Primera, upumpavanje novca u nezavisne medije ne bi rešio ovaj problem, jer pravila na tržištu svakako diktiraju tabloidi. Biće to težak put, ali potreban je ozbiljan preporod novinarstva“, zaključio je Matić.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
