Foto: A. L./DanasDoktor Teodor Kovač iz Novog Sada, najstariji endokrinolog u Evropi, proslavio je nedavno svoj stoti rođendan.
Kolege sa Medicinskog fakulteta u Novom Sadu koji ga se sećaju kao vrednog i savesnog lekara, uzoru mnogima od njih, priredili su svom nekadašnjem predavaču emotivno rođendansko slavlje.
„Ljudi mi posebno čestitaju, a to baš nije za čestitanje. U ovim godinama, to je veliki napor. Baš sam primetio da gubim vid, da teže čitam“, počinje razgovor Kovač o životu u dobokoj starosti.
– Mene obično u poslednje vreme pitaju, koji je recept da se dugo živi? Pre svega ta uzrečica da je starost zlatno doba života je naobičnija laž, to nije nikakvo zlatno doba, to je jedno teško doba. Možda nekom ko je zdrav, ali kako sa sto godina biti zdrav? Ne verujem. Tako da je to jedno teško breme. A kakav je recept? Nema ga. Odgovor je valjda u tome kako si se tokom života ponašao prema sebi i svom zdravlju. To je odlučujuće – nastavio je lekar.
Naš sagovornik rođen je 24. aprila 1923. godine, u Novom Kneževcu. Iako nam se na početku razgovora požalio na vid, britkog je uma, seća se veoma slikovito i najranijih godina života.
U sumiranju svog prvog veka, priča nam se nekako najviše zadržala u vremenima dok još nije postao lekar, kada je zbog činjenice da je Jevrejin, jedva preživeo Drugi svetski rat.
Te je dane proveo većinom u mađarskim logorima, više od tri i po godine. Na kraju je imao sreću da preživi Holokaust koji mu je desetkovao većinu porodice.
Teodorovi roditelji odvedeni su u logor na Sajmištu, odakle su verovatno prebačeni u u selo Jabuka ili u Jajince, gde su pogubljeni i spaljeni. On je sa svojim bratom Karlom uhapšen i sproveden u zrenjaninski zatvor.
Izvodili su ga i na streljanje, ali je egzekucija otkazana u poslednjem trenutku.
– Cela moja porodica je tu iz Bačke. Deda je bio železnički službenik, šef stanice u Dalju. Otac je bio advokat pre Prvog svetkog rata u Titelu. Nakon toga je prešao u Novi Kneževac, gde sam se rodio i proveo 10 prvih godina, dok nisam otišao u Novi Sad u gimnaziju. Svi su moji u Banatu su stradali. Banatski Nemci smatrali su da je Banat njihova država. Kao veliki poštovaoci Firera, koliko su se osećali moćnim, sredinom avgusta 1941. godine deportovali su sve Jevreje u Banatu. Zdravo, bolesno, staro, mlado, sve je otišlo. Ostale su samo 43 žene koje su pokrstile pre rata – priča Kovač.
Bili su dodaje, ponosni što su prvi administrativni entitet u okupiranoj Evropi koji je bio očišćen od Jevreja. Kovač i njegov stariji brat, premešteni su u logor Garanj na severu Mađarske, potom u Čerge.
Dolazak iz rata: Želeo je da bude vojnik, a postao pisar
Od nacista ih je spasao jedan, kako kaže, pomađareni Nemac. Dva meseca su bili u šumi, jugozapadno od Budima, gde su sačekali Ruse. Nakon oslobođenja za deset dana je bio u Kneževcu, gde nisu želeli da ga prime u vojsku. Imao je tuberkulozu i bio je „kost i koža“.
– Molio sam ih da me prime, da mi daju da jedem i da ću se brzo oporaviti. Pošalju me u Kikindu, tamo je bio mobilizacioni centar za severni Banat. Tu su me zadržali. Tog dana su pravili bolnicu. Prvi zadatak mi je bio da istoravarm klupe. Veoma sam bio razočaran što mi je tako izledala vojska. Međutim upravnik bolnice je video da sam maturirao u Novom Sadu i odmah me postavio da vodim administraciju u bolnici. Rekao sam da o tome ne znamništa, a on me je kratko uverio rečima „naučićeš“. Umesto da budem vojnik, postao sam pisar – nastavlja nas sagovornik.
Sve što je njegova porodica imala od imanja bilo je uništeno i opljačkano. Pomagali su im prijatelji njihovih pokojnih roditelja. Brat je krenuo na pravo u Suboticu, a Teodor u Beograd na medicinu. Karlo je posle doktorirao pravo, ali i završio još dva fakulteta, filozofski i ekonomski.
Teodor je živeo je u studentskom domu za Jevreje i prve tri godine u Beogradu, seća se, bile su dosta teške, uz malo novca i hrane.
Kada je zavšio šesti semestar postao je demonstrator. Tada je u celoj državi svega bilo u manjku, pa i asistenata na fakultetima. Pojedini studenti, koji su položili predmet sa 8, 9 ili 10, držali su vežbe mlađoj generaciji. Taj posao se plaćao i život je postao malo lakši.
Doktorirao je 1972. godine sa tezom „Ispitivanje efikasnosti pojedinih metoda za rano otkrivanje šećerne bolesti“. Usavršavao se posle na klinikama u Hamburgu i Cirihu, a bio je član tima za rano otkrivanje šećerne bolesti u Vojvodini.
Povratak u Novi Sad i endokrinologija
Nakon zavšenog fakulteta, oženio se i dobi je ćerku. Pet godina radio je u Beški kao lekar. Vraća se u Novi Sad gde postaje šef sanitarne inspekcije. Prijašnji inspektor otišao je u penziju i taj posao nije imao ko radi. Kao i u Kikindi, rekli su mu da ne brine i da će posao „naučiti“.
– Jedan kolega iz Sremskih Karlovaca sa kojim sam zajedno studirao, rekao mi je da će raspisati konkurs za dva lekara iz interne medicine i da se prijavimo. Smatrao sam da je već određeno ko će dobiti. Međutim, on je bio uporan i prijavio nas je. Na kraju smo obojica izabrani, drugih kandidata na konkursu nije ni bilo. Možda su i drugi, kao i ja, mislili da je već zauzeto. Tako sam stigao u bolnicu. Uskoro mi je šef odredio da vodim endokrinološko odeljenje. Ono je u to vreme bilo prilično u drugom planu, jer nije bilo metoda za određivanje hormona – rekao je Kovač.
Međutim baš u to vreme i taj problem u medicini je rešen, a Kovačeva specijalnost od zapostavljene, postaje jedna od najbrže napredujućih.
„Od jedne zapuštene discipline došli smo do mogućnost da se kvantitativno određuju hormoni, ne samo da li ima ili nema, nego koliko ima i koliko nema. Dosta se naglo ta disciplina širila. Kao kad ste godinama gladni, pa odjednom hrane dođe u izobilju. Počeo sam veoma puno da radim. I tako je sve krenulo. Razvijao sam endokrinologiju u Vojvodini“, dodao je lekar.
U penziju je otišao 1988. godine. Autor je velikog broja stručnih medicinskih knjiga i radova, član Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, laureat Godišnje nagrade novosadskog Medicinskog fakulteta za naučno istraživački rad.
Bio je predsednik Jevrejske opštine Novi Sad i preveo je sa nemačkog dve knjige Simona Vizentala „Jedro nade“ i „Maks i Helen“.
U čast dr Teodora Kovača, 2019. godine je u Medicinskom muzeju u Pasterovom zavodu otkrivena njegova bista.
Žena koja ga je prijavila nacistima na kraju je bila njegov pacijent
Pisarka Kovačevog oca, bila je osoba koja je njega i brata prijavila okupacionim vlastima. Nakon što njihovi roditelji u Kneževcu uhapšeni, braća Kovač su ostali u Novom Sadu. Niko nije znao gde stanuju sem očeve pisarke.
Kovač pretpostavlja da je nesrećna žena htela da se reši naslednika i dokopa imovine, pa je prijavila adrese dvojice mladića koji su izbegavali deportaciju.
Kada su već svi zaboravili na rat, 1963. godine, kao dežurni internista u viziti ugledao je u krevetu bolničke sobe nekadašnju očevu pisarku, sada ženu u dubokoj starosti.
Nije želeo niti jednim gestom da joj da do znanja kako ju je prepoznao. Odredio je dalju terapiju i nastavio sa vizitom.
Sutradan mu je sestra saopštila kako ta pacijentinja hoće kući. Dopustio je, ali uz potpis da izlazi na svoju odgovornost.
„Otišla je tog prepodneva i više nikad je nisam video. Prepoznala me je, naravno, i uplašila se da ću je prijaviti, što mi nije padalo na pamet, bila je u poodmaklim godinama, slaba, teško bolesna“, rekao je Kovač.
Verni čitalac Danasa
Jedna od Kovačevih dnevnih rutina je i čitanje Danasa. Uz nas je kaže decenijama i pomno prati sve što objavimo na stranicama lista. Danas je zavoleo između ostalog uz druženje i ugodne razgovore sa svojim dugogodišnim prijateljem, a našim nažalost nedavno preminulim bivšim glavnim urednikom Mihalom Ramačom.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
