Život predat Domovini

Dejan A. Milić: NOĆ DUGA GODINU DANA (3)

Knjiga Dejana A. Milića „Noć duga godinu dana – vinkovački ratni igrokaz 1990-1991.“ predstavlja kombinaciju autentičnih dnevničkih zapisa, lucidnih dijagnoza, kulturoloških uvida i analitičkih promišljanja. Milić je uspeo da oslika dramatična i tragična zbivanja u vinkovačkoj kasarni, gde je služio vojni rok od septembra 1990. do septembra 1991. godine.

– Majmuni jedni, vi ćete da čučite iza zgrade dok ne prođe defile, jasno!!? Nemoj slučajno neki glupi magarac da mi se pojavi pred svetom, ubiću ga iz pištolja i daću da ga roditelji odmah teraju kući! Posle se krišom priključite drugovima da se zakunete, pičke jedne, nesposobne!

U petnaest minuta do deset oko glavne piste već se okupila masa pridošlog sveta…

Svečanost polaganja zakletve počela je, kao i u ostalim garnizonima u zemlji, tačno u 10 sati. Odjek revolucionarnih pesama sa razglasa podsećao je na ocvalu slavu i budio raspoloženje. Jedinice su bile postrojene. Masa, navikla na tok svečanosti čekala je dolazak „glavnog“. U našem slučaju glavni je bio general-major Rajko Lapčić, načelnik štaba Tuzlanskog korpusa. Uz zakašnjenje koje priliči činu, general je, petnaest minuta posle deset, prisutne udostojio svoje milosti. Intonirana je državna himna, pa je generalu raport predao pukovnik Miro Vlašić, i po činu i po godinama najstariji oficir u garnizonu. Raport je bio komičan. Pukovnik pred penzijom nije nimalo bio u kondiciji za strojevi korak, pa je, posle marširanja, ostavši bez daha, raport odnjištao. Po prijemu raporta naredio je da se započne sa polaganjem zakletve. Tekst zakletve čitao je neko od mlađih starešina. Zakletvu sam ponavljao, kao i ostali, automatski, ne razmišljajući o smislu reči. Ali čim sam se zakleo na vernost državi na umoru, učinio sam se sebi značajnijim nego koji minut ranije.

Po obavljenoj zakletvi general je održao groteskno vatren patriotski govor, začinjen patetičnim vriskom „Živjela Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija!“, koji je nagrađen samo sporadičnim i mlakim aplauzom prisutnih, uglavnom ravnodušnih gostiju. Defile je započeo posle generalovog govora. Ali to nije bio defile, već kloparanje krda goveda. Bili smo svi gori nego prvog dana, a najbolji je bio ešalon pozadinske čete 12. MAP (Mešoviti artiljerijski puk), te je od generala nagrađen pohvalom „Vrlo dobro!“, na čemu mu je iz „stupajućeg“ stroja odgovoreno uvežbanim „Služimo narodu!“. Ešalon poručnika Šakleva nije bio tako uspešan, ali je izmamio generalov osmeh, što je Šaklev povoljno ocenio pa je bio zadovoljan. Poručnik je, čak, kad je čuo da su pozadinci najbolji, napravio dobru šalu: „Poslaću ja njima Dugog. Jebaće im on majku!“. Nekoliko meseci kasnije to je i učinio. Svečanost je završena velikim kozaračkim kolom, koje je poveo poručnik Dragan Krstić, debeli Krle. Vojnicima u impozantnoj zmiji (što je, po mom ukusu, bio najbolji deo svečanosti) pridružili su se i gosti. Dok je debeli Krle perfektno pevao besmislenu strofu „Koliko je, joj, koliko je na Kozari lista, još je više, joj, još je više mladih komunista“, kolovodeći sve dužom zmijom, u kolu je zaigrao i moj otac, grleći me čvrsto. Bio je srećan, videlo se, i ponosan na sina. Meni je bilo samo veoma drago što je on tu, pored mene.

Subota, 6. oktobar 1990. jedan je od najznačajnijih dana u mom životu. Toga dana predao sam svoj (brzo ću shvatiti: jeftin) život Domovini, da u njeno ime po svom nahođenju njime raspolažu čuvari njenog oltara, koji (po nekom nesrećnom pravilu) nikad ne zaslužuju toliku čast i vlast. Otad sam značajno iskoračio od sebe, ličnosti i prišao Dejanu Miliću – trinaestocifrenom matičnom broju i nekolikocifrenom broju vojne legitimacije i lične karte; broju koji će otad oduzimati i zbrajati mnogi, kako kome je volja.

Iz moje baterije dan pred zakletvu otpušten je iz vojske kao privremeno nesposoban zbog psihičkih smetnji vojnik Asim Kozić iz okoline Rogatice. Šest godina stariji od mene, u Vinkovce je dospeo kad i ja, jer je već jednom bio oslobađan vojne obaveze, na pet godina. Od prvog dana bio je baterijski škart. Ukorak nije išao, titovku je nosio kao tifusar, pozdravljao je „brez kape“ i nije raspoznavao činove. Vrhunac „gluposti“ pokazao je kad je „prerezao“ vene radi čega je i otpušten. Kad se, radostan zbog odlaska kući, opraštao od nas, shvatili smo da je samo glumio budalu. Jedared za tih prvih desetak dana do zakletve, dok su nas učili strojevoj obuci, Asim je, posle kapetanovog „Vrlo dobro!“ i našeg složnog „Služimo narodu!“, u svojoj „gluposti“ odvalio: „A kom narodu?“. Kapetan se zbunio, mi smo se zacenili od smeha, dok je Asim „uznemireno“ zverao okolo. Belino objašnjenje da vojska služi našem narodu još je više zamrsila stvari. Asim se nije predavao: „Vi ste nam, druže kapetane, na moralnom vaspitanju govorili da u nas naroda ima šest i još drugih ljudi. Pa, koji je od tih naroda naš narod?“.

– Svi su oni naš narod, moj Asime – snebivao se dobri kapetan, dok smo se mi smejali.

Deset meseci kasnije, čučali smo u rovu jedan pored drugog Veljko Mijić i ja, čekajući da se hrvatska opsada kasarne pretvori u napad. Setio sam se Asima i njegove „ludosti“.

– Služimo narodu… – rezignirano sam promrmljao.

– A kom narodu? – posprdnuo se Veljko.

– Jebem li ga. Nije Asim bio lud.

– Đe li je sada, pas mu nanu?…

Nastavlja se