Beograd u „top 5“ gradova u Evropi u kojima je život najskuplji: Više od pola plate ode na stan

Analizirajući parametre priuštivosti u 37 glavnih gradova, analiza ekonomiste Majkla Fišera svrstala je Srbiju u grupu zemalja u kojima ‘komforan život’ predstavlja luksuz nedostupan najvećem broju lokalnog stanovništva, čime se otvara ozbiljno pitanje o stvarnoj kupovnoj moći u zemlji.

Kada se govori o troškovima života, ključno pitanje nije samo kolika vam je plata, već koliki njen deo ode pre nego što uopšte kupite hranu. Najnoviji podaci istraživanja portala Tradingpedia precizno su izračunali procenat prosečne zarade koji samac u evropskim prestonicama mora da odvoji isključivo za iznajmljivanje opremljenog stana (od 45 kvadrata) i plaćanje osnovnih režija poput struje, grejanja i interneta.

Na petom mestu ove neslavne liste nalazi se Beograd. Podaci pokazuju da prosečan građanin u našem glavnom gradu čak 61,53 odsto svoje plate daje samo da bi imao krov nad glavom.

Prema podacima ovog istraživanja, Beograd zauzima peto mesto u Evropi po procentu prosečne zarade koji je potreban za pokrivanje troškova zakupa i režija. Analiza portala Tradingpedia pokazuje da su od 37 mapiranih prestonica lošiji odnosi plata i cena stanovanja zabeleženi u samo četiri grada.

Ispred Beograda nalaze se Rim, gde fiksni troškovi stanovanja obuhvataju 63 procenata prosečne plate, Tirana sa 66 odsto i Varšava sa 69 odsto. Na samom vrhu ove liste nalazi se Lisabon, gde iznajmljivanje stana i komunalije odnose čak 91 odsto lokalne prosečne zarade. Sa druge strane Brisel je na prvom mestu po procentu prosečne zarade koji je potreban za pokrivanje troškova zakupa i režija sa svega 30 odsto, a odmah iza njega su i Kopenhagen sa 32 odsto prosečne plate, kao i Stokholm, Sofija i Bern sa 35 procenata.

Ozbiljan jaz između cena nekretnina i kupovne moći

Podatak da u Beogradu ovi izdaci čine 62 odsto plate ukazuje na ozbiljan jaz između rasta cena nekretnina i kupovne moći lokalnog stanovništva, svrstavajući glavni grad Srbije među najnepriuštivije evropske prestonice za život samaca.

Da ovi podaci nisu samo teorijski alarm, potvrđuju i svedočenja građana koji se svakodnevno suočavaju sa pritiskom na domaćem tržištu nekretnina. Život u glavnom gradu, pronalaženje održivog balansa između kirije i ostalih životnih potreba postalo je primarni izazov.

Kako objašnjava D. S. koja živi kao podstanarka u Beogradu već tri godine, na kiriju bez računa troši 450 evra mesečno. Međutim, ističe da ona živi sa cimerom i da u suprotnom ne bi mogla sama da preživi.

“Mislim da jeste teško “preživeti” jer kada bih sada gledala da se preselim da živim sama u ovom trenutku bih plaćala mnogo manji stan za isti novac, a takođe pored visokih cena, nema dostupnih stanova. Gotovo je nemoguće pronaći normalan stan”, kaže ona.

Takođe, dodaje, da najviše štedi na zabavi, rekreaciji i sportu.

“Meni treba minimum 1.000 dinara ako želim da odem da vozim bicikl na Adi, celodnevna ulaznica za bazen iznosi skoro 1.000 dinara. U suštini, gde god želim da odem, potrošila bih minimum 1.000 dinara, a ako je u pitanju pozorište, bioskop, mjuzikl iznos je mnogo veći ili jednostavno odlazak u bar na koktel, doslovno je prosečna cena koktela 900 dinara. Svaki izlazak iz kuće te košta minimum 1.000 dinara, a ako nemaš novca, ne možeš ni da živiš”, ističe D.S.

Sa sličnom finansijskim poteškoćama suočava se i građanka J. V. koja objašnjava da je danas dosta teže nego pre četiri godine kada se i prvi put doselila u Beograd.

“Svakako je dosta teško, vidi se velika razlika u cenama, troškovima jer se sve dosta povećalo. Srećom meni računi nisu toliko veliki jer nemam centralno grejanje, pa tako i uspem malo da uštedim u poređenju sa drugim ljudima koje poznajem, a koji takođe žive u Beogradu”, objašnjava J. V.

Kako objašnjava ekonomista Božo Drašković, bivši direktor Instituta ekonomskih nauka i član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, u Srbiji je na delu ekonomska iluzija prema kojoj se standard stanovništva prividno povećava kroz iskazivanje kupovne moći u evrima.

„Postoji fiksni kurs, a postoji kretanje i rast cena u dinarima, kao i zarada iskazanih u dinarima. Kada se te vrednosti podele sa fiksnim kursom, dobijate iluziju da bolje živite jer imate veću kupovnu moć iskazanu u evrima. Međutim, pravi pokazatelj jeste struktura potrošnje, odnosno na šta se dohodak zapravo troši i šta su minimalne, egzistencijalne potrebe potrošača da bi uopšte mogao da živi”, objašnjava Drašković.

Prema njegovim rečima, ekonomska statistika o rastu BDP-a koju zvaničnici često ističu ne oslikava realno stanje na terenu, dok Srbija u realnosti stagnira. Ključni problem leži u činjenici da se stopa rizika od siromaštva godinama ne menja značajnije i iznosi preko 20 procenata.

„To znači da je jedna četvrtina stanovništva u riziku od siromaštva, jer njihov dohodak ne obezbeđuje sredstva za normalno održavanje domaćinstva. Kada potrošnja za hranu, kućnu higijenu, lekove, internet i grejanje prelazi 60 odsto, to govori da građanima sa niskim dohocima ostaje izuzetno malo sredstava za normalan život”, naglašava ekonomista.

Prema Republičkom zavodu za statistiku prosečna plata u Srbiji za mart 2026. godine iznosi nešto više od 120.000 dinara, s tim da čak više od 50 procenata građana živi sa platom od oko 90.000 dinara. U poređenju sa gradovima koji se nalaze na istoj listi kao i Srbija, u kojima komfor predstavlja luksuz u Lisabonu je prosečna neto plata izmeđi 1200 i 1600 evra mesečno, u Varšavi oko 1900 evra, u Tirani je to 600 evra, dok se u Rimu prosečna plata kreće od 2 do 2 i po hiljade evra.

“Dok neko sa zaradom od 120.000 dinara nakon ovih bazičnih troškova, koji odnesu oko 70.000 dinara, ima preostali novac za druge potrebe, građani sa primanjima od 60.000 dinara nemaju kupovnu moć ni za zadovoljenje osnovnih egzistencijalnih potreba, što suštinski predstavlja siromaštvo”, ističe Drašković.