Evropski parlament je, na zasedanju održanom prošlog meseca, usvojio neka od najstrožih pravila kada je reč o davanju bonusa bankarima. Takav korak preduzet je u cilju smanjenja rizika u finansijskom sektoru. Novim propisima precizirano je da najviše 30 odsto bankarskih bonusa može biti isplaćeno u gotovini, dok se isplata između 40 i 60 odsto bonusa odlaže za naredne tri godine.
Takođe, odlučeno je da najmanje 50 odsto bonusa bude pretvoreno u takozvani „kapital za hitne slučajeve“, koji će biti upotrebljen ukoliko se banke suoče sa nepredviđenim problemima. Ali, najznačajniji segment novih pravila odnosi se na nametanje ograničenja ne samo izvršnim direktorima finansijskih institucija, već i svim menadžerima.
Kao argument za uplitanje u rad privatnih banaka navode se pogubne posledice isplate bonusa. Naglašava se da se u finansijskom sektoru nagrađuje uspeh, dok se greške ne kažnjavaju, zbog čega je menadžerima omogućeno da se se bez ikakvih teškoća zaposle u drugoj firmi i izbegnu da plate ceh. U takvom sistemu, koji se smatra jednim od glavnih uzročnika finansijske krize koja je pogodila svet 2008, menadžeri su nagrađivani za preduzimanje rizičnih poteza, čak i u slučajevima kada je ulog bio suviše veliki. Ipak, problem se ogleda u činjenici da ne postoje valjani dokazi za prvnu premisu, s obzirom na to da su mnogi bezuspešno pokušavali da pronađu vezu između novčanih nadoknada davanim bankarima i rizika. U najboljem slučaju, otkriveno je da se zaposleni sa najvećim zaradama izlažu većim opasnostima, ali ostalo je nejasno da li to predstavlja uzrok ili posledicu, s obzirom na to da je široko rasprostranjena praksa da oni koji najviše rizikuju dobijaju i najviše novca.
Značajno je pomenuti i da su istraživanja ograničena samo na finansijske zvaničnike čiji su podaci dati na uvid javnosti. Nažalost, ne postoji dovoljno informacija na osnovu kojih bi se mogla utvrditi uzročno-posledična veza između davanja bonusa bankarima i preduzimanja rizičnih koraka, kada je reč o niže rangiranim menadžerima. Svesna ograničenja, Vlada Sjedinjenih Država formirala je Komisiju za ispitivanje finansijske krize. Očekuje se da će to telo objaviti prvi izveštaj u decembru, kada bi trebalo da se dobiju odgovori na brojna pitanja.
Ukoliko pretpostavimo da postoji uzročno-posledična veza između dve pojave, mogli bismo da zaključimo da je inicijativa Evropske unije dobro osmišljena, ali da postoje i propusti. Njene prednosti temelje se na činjenici da EU ne određuje visinu bonusa (što su mnogi zahtevali), već način na koji se ta sredstva isplaćuju. Ipak, od finansijskih institucija se zahteva da odlože davanje bonusa za tri godine, što, takođe, predstavlja rizik. Ukoliko određena kompanija bude loše poslovala tokom tog perioda, menadžeri će izgubiti deo novca. Najveći problem odnosi se na odredbe koje mogu biti lako prekršene, imajući u vidu činjenicu da se u nekim slučajevima ne može utvrditi da li je reč o zaradama ili bonusima. Menadžeri banaka uglavnom dobijaju bonuse na početku godine, čija se visina određuje na osnovu učinka iz prethodnog perioda. Stoga, bonusi iz prethodne godine bez teškoće se mogu prikazati kao nove zarade.
Ako želimo da kontrolišemo isplatu bonusa, najdelotvorniji način za sprovođenje u delo takvog plana predstavljala bi primena metode koja bi se temeljila na ideji nekadašnjeg britanskog premijera Gordona Brauna. On je uveo poseban porez na sve bonuse koji prelaze određenu granicu, što je nateralo banke da budu umerenije i menadžere da preduzmu odgovornost za svoje poteze. Dakle, postavlja se pitanje zašto je bilo potrebno osnivanje specijalnog tela za nadzor banaka ukoliko je rešenje tako jednostavno? Bojim se da se odgovor krije u potrebi političara da pokažu javnosti da su strogi prema bankarima, a ne u njihovom nastojanju da poboljšaju situaciju.
Autor je profesor preduzetništva i finansija na Ekonomskom fakultetu Univerziteta Čikago
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
