Da li kraća radna nedelja zapravo povećava produktivnost?

U svetu je već uveliko dobro poznat i izučen fenomen „burnout-a“, odnosno sagorevanja na poslu, koji se javlja kao prolongirani odgovor na hronični stres na poslu.

Prema podacima Eurostata, Srbi u proseku rade 43 sati nedeljno i po tome smo vodeći u Evropi.

„Svi argumenti idu u korist skraćivanja radnog vremena“

Marko Miletić, autor dokumenta o kraćoj radnoj nedelji koji je predstavljen na panelu u organizaciji političke platforme „Solidarnost“, tvrdi da zahtev za skraćivanjem radnog vremena ima svoje ekonomske, političke i istorijske razloge.

Ekonomski razlozi leže u povećanju produktivnosti, ekonomske održivosti, ušteda u smislu manjeg trošenja energije i smanjenja povreda na radu, ali i povećanju potrošnje i slobodnog vremena koje bi pozitivno uticalo na čitavu ekonomiju.

U političke razloge spadaju pritisak sindikata i organizacija civilnog društva, javne politike usmerene ka blagostanju, kao i smanjenje nezaposlenosti.

Istorijski razlozi su razvoj radnih prava i tehnološki napredak i automatizacija rada koja je dovela do toga da se za manje ljudskog rada i uloženog vremena može više proizvesti. Čuveni ekonomista Džon Mejnard Kejns je još 1930. godine rekao da će za 100 godina životni standard biti četiri do osam puta veći, a da će se raditi 15 sati nedeljno zbog tehnološkog napretka.

„Svi argumenti idu u korist skraćivanja radnog vremena. Jako malo je argumenata protivnika i ne postoje empirijski podaci koji bi rekli zašto je loše skratiti radno vreme, barem ja nisam naišao na njih“, rekao je Miletić i istakao da je za ovakvu promenu ključno savezništvo sindikata, poslodavaca, organizacija civilnog društva i političkih stranaka.

Zahtev za skraćivanjem radnog vremena je globalni fenomen, zapaža Miletić. Čak je i Japan uveo određene mere za rešenje problema prekomernog rada.

„Zanemaruju se socijalne posledice ekonomskog rasta“

Psihološkinja i istraživačica Sarita Bradaš kaže da je 2024. godine u Srbiji 25 odsto stalno zaposlenih radilo 48 i više sati nedeljno. Ona smatra da zbog niza faktora dolazi do povećanja stresa na poslu, a jedan od njih je nemogućnost usklađivanja poslovnog i privatnog života, posebno kod onih koji imaju decu.

„Sva istraživanja pokazuju da dolazi do smanjenja stresa na poslu, koji prouzrokuje depresiju, anksioznost, srčane tegobe i niz drugih problema i bolesti“, naglašava Bradaš.

Ona dodaje da skraćenjem radnog vremena dolazi do smanjenja stresa i boljeg zdravlja ljudi, pa se tako smanjuju bolovanja i odsustva sa posla, što za rezultat ima smanjenje troškova bolovanja i povećanje produktivnosti i posvećenosti poslu.

Pored toga doprinelo bi i smanjenju rodnog jaza, s obrzirom na to da je zaposlenost žena 12 procentnih poena manja nego zaposlenost muškaraca.

Napominje da produktivnost ne zavisi samo od radnika, već od tehnologije, organizacije i ulaganja u ljude, a kampanja skraćivanja radnog vremena mora da ide paralelno sa kampanjom za zarade za dostojanstven život.

„Šta će nam se desiti ako dobijemo skraćenje radne nedelje na četiri dana? Super, ajde, imaću bar jedan dan da imam dodatni posao, jer ne mogu da zaradim na ovom poslu“, ukazuje ona.

Ona vidi problem u tome što se blagostanje meri kroz ekonomski rast, a da se pritom potpuno zanemaruju socijalni troškovi tog rasta i kako se to odražava na psihološko stanje pojedinaca.

„Da li je zaista potrebno da nam za volanima autobusa budu penzioneri?“

Miloš Baković Jadžić, portparol „Solidarnosti“ smatra da se skraćenjem radnog vremena može ostvariti gotovo puna zaposlenost. To bi takođe doprinelo zapošljavanju teže zapošljivih socijalnih grupa, kao što su osobe sa invaliditetom i nacionalne manjine. Pita se da li nam je zaista potrebno da nam vozači autobusa ili obezbeđenje u marketima i javnim institucijama budu penzioneri.

Takođe bi se ostvarili i pozitivni ekološko-energetski i zdravstveni efekti, kako po fizičko tako i po mentalno zdravlje, a smanjile bi se i povrede na radu. Otvara se i prostor za društveni angažman ljudi.

On kaže da je važno istaći da bi prva zdravorazumska reakcija dobrog dela ljudi kada čuju priču o skraćenom radnom vremenu bila: „O čemu vi pričate?“.

„U zemlji u kojoj se radi najviše u Evropi, u kojoj se ne poštuju minimalna radna prava, radno zakonodavstvo je užasno restriktivno za one koji žive od svog rada, a ljudi gotovo svakodnevno ginu na radnom mestu – mi govorimo o kraćem radnom vremenu“, zapaža Baković Jadžić.

„Veći problem su država i njene politike nego poslodavci“

Međutim, kako ovo postići kada nam predsednik uporno promoviše rad „jer Srbija mora da se razvija“?

Kada su Vučića pitali da prokomentariše uvođenje sedmočasovnog radnog vremena u Crnoj Gori, on je rekao: „Jedna politička partija došla je kod mene i jedan od uslova za saradnju sa SNS-om bio je da se ne radi nedeljom, te da se radno vreme smanji na sedam sati. Još malo pa da se ne radi uopšte. Svi smo se mi približili tome, vidite koliko odmora imamo, koliko idemo na siti-brejk destinacije. Srećom po vas moj mandat uskoro ističe, pa vi onda izaberite te pametne koji vole da ne rade ništa, a da zemlja ide unapred. Objasnite mi kako je moguće da za 35 sati uradite isto kao i za 40 sati. Inače mislim da je 40 sati malo radnog vremena i baš me briga šta su mislili radnici u Čikagu. Čovek mora da radi više“.

Stiče se utisak da su poslodavci spremniji na ovu promenu, ali im vlast poručuje suprotno i nemaju njihovu podršku.

„Kao i za sve drugo, bilo kakva vrsta progresivnih zahteva neće se desiti sa ovom vlašću. Ova vlast mora da se promeni. Ovo o čemu mi govorimo je priča za dan posle“, složni su panelisti i zaključuju da je potrebna jaka kampanja, da svi o tome pričaju, kao o studentskim protestima.

Na konstataciju jedne učesnice u publici da generalni štrajk u petak može da bude put ka četvorodnevnoj radnoj nedelji, Miletić odgovara da smo već tokom pandemije kovida videli da je moguće funkcionisati, iako prodavnice ne rade svaki dan i ako ne odlazimo u kancelariju svaki dan.

Dodao je da se nada da će ovo zaustavljanje rada, „koje dolazi iz nekih drugih razloga, nekim ljudima pokazati da je moguće imati kraće radno vreme“.

Autorka je polaznica Danasove škole novinarstva.

Projekat „Danasova škola novinarstva je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.