Gotovo svaki drugi zaposleni u Srbiji pod hroničnim stresom, a dve trećine ne bi preporučile svog poslodavca

Ukupna ocena zadovoljstva za 2025. godinu iznosi 2,27 od mogućih 5, dok je prošle godine iznosila 2,75. Pad je zabeležen u skoro svih 12 dimenzija radnog iskustva koje istraživanje meri, od uslova rada i balansa privatnog i poslovnog života do odnosa sa rukovodstvom.

Najviše zabrinjava podatak o nivou stresa. Samo nešto više od desetine zaposlenih navodi da se na poslu oseća mirno, dok ostali svoje stanje opisuju kao stres, jak stres ili „burnout“, odnosno hronični stres.

U toj poslednjoj, najtežoj kategoriji nalazi se 45,2 odsto ispitanika, što znači da je gotovo svaki drugi zaposleni u Srbiji trenutno u „burnoutu“, a žene ga prijavljuju češće od muškaraca.

Istraživanje beleži i visok nivo takozvanog „tihog otkaza“, odnosno obavljanja isključivo minimuma radnih obaveza bez namere napuštanja firme, koji je prisutan kod 45,4 odsto ispitanika.

Sličnu sliku daje i pokazatelj eNPS, koji meri koliko bi zaposleni preporučili svoju firmu kao dobro mesto za rad: dve trećine ispitanika spadaju u kategoriju kritičara, onih koji svog poslodavca ne bi preporučili, dok je promotera svega 12,2 odsto.

Rezultati se značajno razlikuju u zavisnosti od industrije, veličine firme i starosti zaposlenih.

Najzadovoljniji su zaposleni u IT sektoru, a najmanje oni u javnom sektoru. Najveće zadovoljstvo iskazuju zaposleni u malim firmama sa 10 do 49 zaposlenih, a po starosti mlađi od 30 godina, dok najniže ocene daju zaposleni između 40 i 60 godina. Muškarci su u svim dimenzijama zadovoljniji od žena.

Ipak, jedan podatak odudara od ovako sumorne slike. Najmlađi zaposleni ne samo da su najzadovoljniji, već su i angažovaniji, ređe su u „burnoutu“ i lojalniji su svojim firmama od starijih kolega.

Ukupno gledano, rezultati pokazuju da nezadovoljstvo na srpskom tržištu rada nije ograničeno na pojedine sektore ili grupe, već se proteže kroz sve dimenzije radnog iskustva, pri čemu najveći teret nose zaposleni u srednjim godinama.

Istovremeno, velike razlike između firmi različitih veličina i industrija pokazuju da loši rezultati nisu neizbežni: tamo gde su uslovi rada, komunikacija i organizacija posla bolje postavljeni, zadovoljstvo je osetno više.

To ostavlja značajan prostor za poboljšanje, pre svega u oblastima koje zaposleni ocenjuju najlošije, poput transparentnosti nagrađivanja, mogućnosti napredovanja i brige o mentalnom opterećenju. Za poslodavce je poruka jasna: zadovoljstvo zaposlenih više nije pitanje komfora, već zadržavanja ljudi i dugoročne konkurentnosti.