Penzije u Srbiji isplaćuju se samo zato što se svakog meseca polovina neophodnog novca prebaci iz republičkog budžeta u PIO fond. Takva situacija je neodrživa i znatno opterećuje fiskalnu poziciju države, zbog čega penzionom sistemu preti kolaps. Izlaz iz takve situacije je korenita reforma, koja bi uključivala povećanje imovine i sopstvenih prihoda PIO fonda, strogu naplatu doprinosa i unapređenje privatnog penzionog osiguranja, što bi jedino moglo da spreči dalje urušavanje sistema i ugrožavanje dalje isplate primanja najstarijih.

To su osnovne poruke panelista na prošlonedeljnoj tribini pod nazivom „Privatne penzije i životno osiguranje – uticaj krize javnog duga“ u organizaciji Danas konferens centra.

Miladin Kovačević, saradnik biltena Makroekonomske analize ocenio je da je tačno da je penzioni fond ključna tačka „urgentne konsolidacije javnih finansija“.

– Ta konsolidacija ima dva koraka: Jedan su kratkoročne mere, koje podrazumevaju restrikcije na rashodnoj i povećanja na prihodnoj strani, kako bi se prebrodio naredni period od ne više od godinu dana. Dugoročnije gledano, neophodna je reforma PIO sistema i obaveznog osiguranja. U praksi imamo prvi stub, odnosno obavezno državno osiguranje i delimično treći stub, dobrovoljno privatno osiguranje. Iz dosadašnjih rasprava i prakse se zna da je drugi stub, obavezno privatno osiguranje, neprimenjiv, a nije pokazao naročite rezultate ni u razvijenim zemljama, ni u Hrvatskoj u kojoj je uveden. To je zbog toga što se iz doprinosa na rad sredstva moraju raspoređivati na statusno, odnosno državno osiguranje i na obavezno privatno osiguranje, što u vreme opadajućih dohodaka i velikih tereta na zarade, ne može da se sprovede – rekao je Kovačević.

Prema njegovim rečima, problem sa privatnim penzionim osiguranjem vidi se na primeru Mađarske u kojoj se u taj sektor slilo dosta novca, koji zatim, zbog nestabilnosti, nije imao gde da bude uložen.

– Tako da u narednih desetak godina nijedan od ova dva stuba ne može biti oslonac penzionog sistema. Budući da je to tako, odnosno da u Srbiji ne može da funkcioniše drugi stub, a da je dobrovoljno osiguranje nerazvijeno, sve oči moraju biti uprte u državni sistem penzionog osiguranja, koji je u prethodne četiri godine predstavljao veliki pritisak po fiskalni sistem. Kada su 2008. godine penzije povećane dva puta u ukupnom iznosu od oko 22 odsto, to je znatno doprinelo narastanju deficita – smatra Kovačević.

Prema njegovim rečima, izlaz iz „situacije koja je eskalirala do potencijalne krize duga“ je u transformaciji PIO fonda, koji bi prvo trebalo kapitalizovati i dovesti u status ograničenog investicionog fonda i zatim kreirati njegov portfolio kroz korporatizaciju javnih i komunalnih preduzeća, koja bi delom bila prebačena u vlasništvo Fonda.

To bi, kako kaže Kovačević, moralo da uključi i zemljišne fondove koji bi bili jedini akteri u upravljanju gradskim građevinskim zemljištem i koji bi naplaćivali gradsku rentu za zauzeće gradskog prostora, iz čega bi se delimično finansirao i PIO fond.

– Time bi se stvarala osnova da se Fond postepeno emancipuje od državnog budžeta i da se relaksiraju javne finansije. Tako bi se trajno zatvorio deficit i stvorili uslovi za obavljanje osnovnih funkcija države, kao što je izgradnja infrastrukture. Mi to vidimo kao nužan korak – dodao je Kovačević. Ovaj stručnjak se protivi i zakonu o o konverziji prava svojine nad zemljištem i besplatnoj podeli akcije, jer se, kako kaže, prodajom EPS-a ili Telekoma na primer država rešava velikih dobara i monopola i to u vreme dok se penzioni sistem urušava.

Kovačević upozorava da je neodrživo da se 50 odsto sredstava za penzije PIO fondu dotira iz budžeta i da istovremeno na jednog penzionera dolazi 1,3 radnika sa tendencijom daljeg smanjenja tog odnosa. Zbog toga bi, kako kaže, između ostalog trebalo podići i starosnu granicu za odlazak u penziju, „što su radili i drugi“, mada bi efekti toga bili primetni tek kroz desetak godine, a ne odmah. On je ocenio i da je teško izvodljiv politički diktat da penzije moraju da prate plate i predložio kao ostvarljivije da sa sadašnjeg nivoa od 60 odsto, visina prosečne penzije u odnosu na prosečnu platu u narednih nekoliko godina padne na 50 odsto, a sa eventualnim većim rastom kasnije i boljim uslovima da se naknadno povećava.

Jovica Jakovac, izvršni partner Solidariti rijlestejta, ocenio je da je jedan od problema u razvoju privatnih penzionih fondova i to što „danas nema veze između privatnih fondova i sektora nekretnina u Srbiji“.

– Kao i u drugim oblastima i u razvoj nekretnina smo krenuli vrlo kasno, pa tek što smo počeli da uzimamo zamah, došla je kriza. Privatni penzioni fondovi su tradicionalno investirali 60 odsto svojih sredstava u obveznice, a ostatak u akcije. Pre tridesetak godina oni su počeli da ulažu i u nekretnine i to tri do četiri odsto svojih sredstava, prevashodno u velike stambene komplekse koji im donose kiriju, turizam i u šoping centre. Kada se to pogleda, vidi se da penzioni fondovi ni nemaju mnogo prilika da ulažu u nekretnine u Srbiji. Oni uglavnom ulažu u Beogradu, dok Novi Sad svi napuštaju. Beograd ima dva šoping centra, Ušće i Delta siti, koji bi mogli da im budu interesantni i nekoliko poslovnih zgrada. Ali to su sve mladi objekti, u čiju dobit ne možemo da budemo sigurni, a to je naročito bitno za penzione fondove za koje je važniji siguran prihod, pa makar imali i manji profit – kaže Jakovac.

Prema njegovim rečima, Srbija po ovom pitanju daleko zaostaje za Mađarskom, Bugarskom i Rumunijom, a iako je 2000. rečeno da ćemo naučiti iz grešaka tih zemalja, jaz koji je još tada postojao samo je povećan.

– Penzioni fondovi bi mogli da ulažu u hotele, ali se oni ovde ne grade, iako bi Beogradu trebalo bar još pet velikih hotela. Najave da će Meriot, Hilton i drugi veliki lanci izgraditi svoje objekte u Beogradu podstakla je neke velike penzione fondove da sa njima uđu u pregovore oko tih investicija. Fondovi su bili spremni da ulože novac u te projekte uprkos većem riziku, ali lanci nisu bili spremni da zbog tog rizika spuste cenu koliko su oni tražili, tako da do dogovora nije došlo – kaže Jakovac.

Prema njegovim rečima, sigurno je da u narednih nekoliko godina do ovakvih investicija neće doći, jer Srbija „zatvara vrata moćnim fondovima koji bi došli“.

– Teško nam je da objasnimo vlastima da nije sve u tome da se naplate zemljište i takse, već da će svi ti prihodi biti multiplicirani kada dovedemo investitore. Dok se okolne zemlje bore kako da dovedu investitore, mi nismo ni svesni da je svaka investicija neophodna kako bi dovela drugu investiciju. Da ne pominjemo slučajeve investitora poput Ikee, koja pokušava da uđe već šest, sedam godina, pa ne može. Razlozi za to čak i nisu bitni, jer se gleda samo rezultat. Činjenica je da nas veliki igrači zaobilaze i odlaze u Mađarsku i Hrvatsku koja ima Jadran, mada je sad i napuštaju. Rumunija i Bugarska su ranije napravile sve moguće greške, a pošto investitori ovaj region posmatraju kao celinu, a ne svaku zemlju ponaosob, oni i nas sada izbegavaju. Sada su se otvorila i tržišta Južne Amerike i Kine, tako da mi nismo interesantni – kaže Jakovac.

On ističe da, kad u gradu postoje samo dva prava šoping centra i kada se „tržište menja izgradnjom jedne zgrade, vi znate da uopšte ni nemate tržište“.

– Dok se to sve ne promeni, penzioni fondovi neće kupovati nekretnine, jer nemaju šta da kupuju – dodaje ovaj stručnjak.

Giljelme Benini iz Fonda za razvoj osiguranja podsetio je da osiguravajuće kuće svoja sredstva ulažu u gotovinu, vladine i privatne obveznice, akcije i nekretnine, što znači da su dobar partner za dugoročne investicije.

– U Francuskoj su na primer 2008. godine, dakle u sred krize, ukupna sredstva industrije životnog osiguranja iznosila 1.400 milijardi evra. Polovina toga je bila investirana u korporacije, od čega pola u obveznice, pola u akcije. Daljih oko 35 odsto je uloženo u državne obveznice, osam odsto u keš, a četiri odsto u ostale vrste investicija. To pokazuje da su osiguranja partneri za vladu i korporacije jer su dugoročni investitori. Osiguravajuće kuće nemaju izbora, već moraju da ulažu u kompanije i vladine hartije, tragajući za sigurnim ulaganjima – rekao je Benini.

On je ove podatke ukrstio sa Srbijom u kojoj i građani i privreda u banke polažu čak 95 odsto svojih raspoloživih sredstava, dok je u Evropskoj uniji taj udeo tek 35 procenata.

– Ovde sva sredstva kompanija i građana ubacujemo u banke, pa su dugoročne investicije male. Očigledno je da nije moguće da Vlada nastavlja da penzije obezbeđuje sistemom međugeneracijske solidarnosti. Imamo oko 25 odsto nezaposlenosti, što znači da ti ljudi bez posla ne uplaćuju doprinose. Kada je ovaj sistem osmišljen pre 60 godina, bilo je malo penzionera i njihov životni vek je bio kratak. Tada je to bilo u redu, ali danas nije i sistem je kolabirao. Sistem ne može da funkcioniše sa malim brojem zaposlenih u odnosu na broj penzionera. Zato je rešenje privatno penziono osiguranje, kojim podržavamo penzije naših roditelja i istovremeno pripremamo naše sopstvene penzije, kada jednom prestanemo sa radimo. Potrebno je da razvijemo privatne penzione fondove koji praktično ne postoje i životno osiguranje, koje nije razvijeno. U Srbiji ne postoji grupno osiguranje koje postoji svugde u svetu i ne razumem zašto regulator to ne promeni. Takođe je neophodno da se uvedu nedostajući poreski podsticaji – ocenio je Benini, dodajući da u EU na jednog penzionera dolaze dva zaposlena, dok je u Srbiji odnos skoro jedan prema jedan.

Žarko Milisavljević, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća, naglasio je da je pitanje penzionog fonda ključno za Srbiju i da stoji na prvom mestu grešaka koje su učinjene u upravljanju državom.

– Karakteristika PIO fonda i čitavog ekonomskog sistema Srbije je neka vrsta moralnosti, na kojoj se zasnivaju obaveze prema državi. Postoji 50 odsto pravnih lica koja ne uplaćuju nikakve doprinose, a ne snose nikakve sankcije. To pitanje se potpuno liberalizovalo kada smo dali mogućnost stranim kompanijama da ne plaćaju doprinose, pa su onda i domaće videle da to može tako i počele da izbegavaju ove obaveze – smatra Milisavljević, dodajući da je i direktor Poreske uprave priznao da ne može da prikupi porez, a guverner Narodne banke Srbije da kontroliše finansijski sistem.

Prema njegovim rečima, država ne bi trebalo da deli besplatne akcije, već da umesto toga štiti imovinu PIO fonda, koji bi mogao da ima vlasništvo u javnim preduzećima.

– U poslednje četiri godine ugašeno je 100.000 firmi. Razvalili smo službu državnog knjigovodstva. Nije teško biti kreativan tako što ćete da zakinete radnike. Niko se u Srbiji nije obogatio ulaganjem svog profita, već zakidanjem državi na porezima i doprinosima – dodao je Milisavljević, ističući da ne sme da bude oprosta duga prema državnim fondovima.

On se takođe usprotivio podeli besplatnih akcija građanima, napomenuvši da time „umesto da štitimo PIO fond, mi ga razgrađujemo“.

– Nema rasterećenja poreza i doprinosa bez povećanja poreske discipline – zaključio je Milisavljević.

 

Miladin Kovačević, saradnik biltena Makroekonomske analize

Izlaz iz „situacije koja je eskalirala do potencijalne krize duga“ je u transformaciji PIO fonda, koji bi prvo trebalo kapitalizovati i dovesti u status ograničenog investicionog fonda i zatim kreirati njegov portfolio kroz korporatizaciju javnih i komunalnih preduzeća, koja bi delom bila prebačena u vlasništvo Fonda.

Jovica Jakovac, izvršni partner Solidariti rijlestejta

Jedan od problema u razvoju privatnih penzionih fondova je i to što danas nema veze između privatnih fondova i sektora nekretnina u Srbiji. Kao i u drugim oblastima i u razvoj nekretnina smo krenuli vrlo kasno, pa tek što smo počeli da uzimamo zamah, došla je kriza. Privatni penzioni fondovi su tradicionalno investirali 60 odsto svojih sredstava u obveznice, a ostatak u akcije. Pre tridesetak godina oni su počeli da ulažu i u nekretnine i to tri do četiri odsto svojih sredstava.

Giljelme Benini, Fond za razvoj osiguranja

Osiguravajuće kuće su partneri za vladu i korporacije, jer su dugoročni investitori. One nemaju izbora, već moraju da ulažu u kompanije i vladine hartije, tragajući za sigurnim plasmanima. U Srbiji građani i privreda u banke polažu čak 95 odsto svojih raspoloživih sredstava, dok je u Evropskoj uniji taj udeo tek 35 procenata. Ovde sva sredstva kompanija i građana ubacujemo u banke, pa su dugoročne investicije male.

Žarko Milisavljević, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća

Karakteristika PIO fonda i čitavog ekonomskog sistema Srbije je neka vrsta moralnosti, na kojoj se zasnivaju obaveze prema državi. Postoji 50 odsto pravnih lica koja ne uplaćuju nikakve doprinose, a ne snose nikakve sankcije. To pitanje se potpuno liberalizovalo kada smo dali mogućnost stranim kompanijama da ne plaćaju doprinose, pa su onda i domaće videle da to može tako i počele da izbegavaju ove obaveze.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.