Novivlasnici razbili sve iluzije u privredni oporavak

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, od septembra 2008. do septembra prošle godine, broj zaposlenih smanjen je za 126.000 ili 6,3 odsto, dok je u prerađivačkoj industriji broj zaposlenih pao za 33.000, ili za devet odsto. Ali, da se krivica za takvo stanje ne može svaliti samo na krizu, o tome svedoči i veliki broj štrajkova koji su otvorili niz drugih, spornih pitanja – od loše obavljene privatizacije i nedorečene regulative u oblasti radnih odnosa, do preispitivanja kontrolne uloge države. Postavlja se i pitanje koliko je strategija privrednog razvoja bila primerena stanju privrede, a dodatnu brigu, upozoravaju ekonomisti, predstavlja činjenica da je paralelno sa padom proizvodnje i zaposlenosti u realnom sektoru, rastao broj zaposlenih u državnoj upravi, zdravstvu, osiguranju, finansijama i poslovima sa nekretninama. Doduše, taj trend je bio naročito izražen u nekoliko većih urbanih centara dok se ostali regioni u Srbiji suočavaju sa veoma izraženom nezaposlenošću i sve većim ekonomskim migracijama.

– Teško je potvrditi tezu da bi neki drugi model privatizacije doneo bolje efekte, jer nemamo sa čim da uporedimo ostvarene rezultate. Činjenica je, međutim, da su nešto bolje performanse zadržale firme koje su prodate po konceptu iz 90-ih godina, mada bi trebalo imati u vidu da su tim zakonom bila obuhvaćena uglavnom najuspešnija preduzeća. Modelom iz 2002. godine bile su obuhvaćene sve preostale firme, pri čemu su one koje su nove vlasnike dobile u prve dve godine, u znatno povoljnijem položaju od onih koje su se na tržištu našle nešto kasnije. Na privatizaciju čeka još oko 1.000 preduzeća za koje se stiče utisak da čak i da ih poklonite, niko ne bi želeo da ih preuzme. Jednostavno, što je vreme više prolazilo, njihovo zaostajanje za modernim tokovima u ekonomiji bilo je sve izraženije, i sada je pitanje da li bi neka od tih preduzeća koja imaju obezbeđen pristup sirovinama i tržištu, mogla da nadoknade izgubljeno – kaže za Danas Ivan Nikolić, saradnik Ekonomskog instituta.

On to potkrepljuje i podacima o investicijama krajem 90-ih, koje su obezbeđivale tek oko 14 odsto sredstava za amortizaciju. „To je katastrofalno malo, i u većini grana rezultiralo je zaostajanjem od šest do sedam tehnoloških ciklusa.“ Jedna od negativnih posledica bila je i redukcija radne snage koja je u tim sektorima iznosila u proseku 15,5 odsto godišnje. Pad proizvodnje bio je još drastičniji, a sve to uticalo je i na sve izraženije smanjenje produktivnosti. Za potencijalne kupce koji su nameravali da unaprede delatnost, to je bila veoma problematična preporuka.

– Da je privatizacija bila pokrenuta na početku tranzicije, 90-ih godina, efekti bi, verovatno, bili bolji, ali Srbija je tada bila opterećena drugim problemima. Takođe, trebalo bi imati u vidu i to da su očekivanja da će prodaja društvenih preduzeća doneti preokret u privrednim tokovima, bila nerealna. O tome svedoče i neki od podataka. Primera radi, u 2007. godini, pre nego što je našu ekonomiju pogodila svetska kriza, udeo privatizovanih preduzeća u stvaranju BDP-a iznosio je nešto više od deset odsto, dok je u njima bilo zaposleno oko 14 odsto ukupnog broja radnika. S druge strane znatno veći udeo i u proizvodnji i u zaposlenosti imaju preduzeća koja su startovala kao privatna – ističe Nikolić.

Naš sagovornik ne spori da je ekonomski sistem opterećen anomalijama koje su privredu, uključujući i privatizovana preduzeća, doveli do sadašnjeg teškog položaja, a reč je pre svega o regulativi u toj oblasti. Nikolić kao primer navodi da je neshvatljivo kako su velika državna preduzeća, poput Javnog preduzeća za proizvodnju uglja, ili Poljoprivrednog kombinata Beograd, mogla da funkcionišu a da im niko ne uslovi to uplaćivanjem bruto zarada za zaposlene. U takvim uslovima, ni privatna i privatizovana preduzeća ne mogu da budu izuzetak. Nikolić priznaje da je u privatizaciji bilo propusta, ali tvrdi da je reč o sistemskim greškama koje ne dokazuju da je model bio pogrešan.

– U prve dve godine primene novog zakona, postignuti su relativno dobri rezultati, pre svega i zato što je još bilo relativno solidnih preduzeća koja su vlasnici kupovali sa namerom da investiraju u delatnost i unaprede ih. Međutim, kako je vreme prolazilo, na površinu su isplivali neki drugi motivi, a najčešće se ukazuje na to da su kupci više bili zainteresovani za nekretnine kojima firma raspolaže nego za delatnost. Tako je „nova generacija“ vlasnika u posed ulazila sa namerom da ili preproda zemljište na kome se nalazi privatizovana firma, ili da je dovede do likvidacije, kako bi atraktivno zemljište iskoristio za komercijalniju gradnju – ukazuje Nikolić.

Miroslav Zdravković, urednik sajta Ekonomija.org, kaže za Danas da je krajnji epilog, pre svega loše privatizacije, ali i spleta niza drugih negativnih okolnosti, eskalacija radničkog nezadovoljstva i talas sve radikalnijih štrajkova. Naš sagovornik ukazuje i na posledice sve neravnomernijeg regionalnog razvoja i kao pozitivan signal koji uliva nadu da će taj problem biti makar ublažen navodi početak proizvodnje u Fijatu i najavu dolaska Gorenja u Valjevo.

– Analize pokazuju da je u prerađivačkoj industriji i rudarstvu, 1989. godine, radilo 975.000 radnika, ali je taj broj zaposlenih, u odnosu na obim proizvodnje, bio signal da u poređenju sa 1981. godinom, produktivnost pada, i to za više od 5,5 odsto. I mada je za vreme sankcija otpuštanje radnika bilo zabranjeno, ipak je 1997. godine broj zaposlenih u industriji i rudarstvu pao na 767.000. Proizvodnja je pala za 48,5 odsto, a produktivnost rada za 47,6 odsto – kaže Zdravković.

On podseća da je 2000. godine broj zaposlenih u industriji i rudarstvu pao na 680.000 što je za 12,8 odsto manje u odnosu na 1981. godinu. Zabeležen je i pad obima proizvodnje za 55,6 odsto, dok je produktivnost bila niža za 49,1 odsto. U periodu od 2000. godine do 2008. godine obim industrijske proizvodnje i rudarstva dostigao je 51,8 odsto nivoa iz 1981. godine, broj zaposlenih pao je na 440.000, ili 56,3 odsto u odnosu na 1981. godinu. „I 2009. godina donela je pad produktivnosti od oko tri odsto i čak da u toku ove godine dođe do oporavka proizvodnje, pri daljem smanjivanju broja zaposlenih, isti nivo produktivnosti rada kao u 1981. godini, mogli bismo očekivati tek u 2012. godini“, procenjuje Zdravković.

Mahinacije

Kuršumlijsko preduzeće Kopaonik predstavlja primer nedostatka sistemske kontrole državnih institucija. Novi vlasnik se obratio Agenciji za privatizaciju tvrdeći da želi da investira značajna sopstvena sredstva, ali ne u postojeću oprema već u savremenu tehnologiju. Njemu je dozvoljeno da proda sve mašine, a novac dobijen na taj način iskoristio je kao depozit za dobijanje kredita u banci. I to nije sve. Na firmu je stavio hipoteku, novac uzeo, a preduzeće odveo u likvidaciju – kaže Ivan Nikolić, saradnik Ekonomskog instituta.