Otimačina srpske imovine – poslednji čin

Izmenama je predviđeno „aktiviranje zapuštene imovine“, koja je do 1991. godine bila u vlasništvu srpskih pravnih subjekata u Hrvatskoj. Tu imovinu je Hrvatska posle rata nacionalizovala i u katastrima prevela na državu. To praktično znači da Hrvati investitorima nude besplatno, u zakup na 30 godina, poslovni prostor zbog kojeg srpske banke, institucije i preduzeća vode sudske sporove. Kako tvrde hrvatski zvaničnici, novim zakonskim rešenjem povećava se mogućnost investicionih ulaganja i aktiviranje „neaktivne imovine u vlasništvu Hrvatske“. Predlogom zakona o kojem je hrvatski Sabor, 18. januara, otvorio raspravu, predviđena je mogućnost da se „državna imovina koja nije u funkciji i na kojoj se ne obavlja nikakva ekonomska delatnost“, ali koja je u procesu sukcesije, ponudi u višedecenijski zakup preduzetnicima i to bez plaćanja najamnine. Uslov je da investitor, u roku od tri godine, uloži u projekat tri miliona evra, da zaposli minimum 15 radnika, kao i da se vrednost državne imovine poveća za 50 odsto. Po isteku zakupa, preduzetnik stiče pravo na trajan otkup na način i pod uslovima koji će se odrediti posebnim pravilnikom. Hrvatski zvaničnici ističu da je predlog da se ta imovina „stavi u funkciju“, a ne da se rešava pitanje vlasništva.

Prema oceni Dokumentaciono-informacionog centra Veritas „predlogom ovog zakona Hrvatska namerava da otme preostalu imovinu srpskih pravnih subjekata, kao i da predupredi presude Suda za ljudska prava u Strazburu, po tužbama srpskih preduzeća. „Posle višegodišnjih pokušaja, nedavno je naša advokatska kancelarija napravila veliki pomak, s obzirom na to da se nekoliko predstavki srpskih firmi i banaka protiv Hrvatske našlo na dnevnom redu Suda u Strazburu. Pošto se očekuju pozitivne odluke u korist srpskih firmi, Hrvatska hoće da to spreči. Tako će, praktično, srpske firme imati presude u svoju korist, ali će u njihovoj imovini biti novi zakupci sa ugovorima na 10 godina“, smatraju u Veritasu. Stav tog Centra je da bi pitanje imovine srpskih firmi, banaka i institucija trebalo rešavati institucionalno, na nivou dve države, pri čemu bi Srbija morala da osigura primenu Aneksa G Bečkog sporazuma.

Podsećanja radi, Sporazumom o pitanjima sukcesije SFRJ, koji je potpisan 21. juna 2001. godine u Beču, predviđeno je da se raspodela državne imovine izvrši prema principu da sva nepokretna imovina pripadne državama naslednicama na čijoj se teritoriji ona nalazi. Međutim, u Aneksu G tog Sporazuma (Privatna svojina i stečena prava), propisano je da sva prava na nepokretnu i pokretnu imovinu, koju su građani ili pravna lica iz SFRJ imali na dan 31. decembra 1990. godine, države sukcesori moraju „priznati, zaštititi i vratiti u prvobitno stanje, što je u skladu sa utvrđenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta i prebivališta tih lica“. Tim Aneksom je precizirano da osobe koje nisu u mogućnosti da ostvare povraćaj oduzete imovine „imaju pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama“. Takvo rešenje je u skladu sa Prvim protokolom uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, prema kojem „svako lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine“. Uprkos tome, Hrvatska ne poštuje preuzete međunarodne obaveze, iako je Sabor, u junu 2004, ratifikovao pomenuti Sporazum.

Treba, takođe, naglasiti da je odmah nakon ratifikacije Sporazuma o sukcesiji (2002. godine) u ondašnjoj SRJ počelo vraćanje imovine, ne samo preduzećima iz Hrvatske, već i iz Slovenije i Bosne i Hercegovine u Srbiji. Problem je, međutim, što je Hrvatska još pre stupanja na snagu Sporazuma o sukcesiji, preciznije 1991. godine, donela Uredbu o nacionalizaciji srpske imovine, kojom je vlasništvo nad tom imovinom preneto na državu. I mada je pod pritiskom međunarodne zajednice Uredba povučena, problem je što veći deo te imovine prodat pre pravosnažnosti Sporazuma o sukcesiji. Najveći deo oduzete imovine srpskih pravnih lica, sa sedištem i registracijom u Srbiji, odnosi se na njihova dugoročna ulaganja na teritoriji Hrvatske (sindikalna odmarališta, turistički objekti, i drugi privredni i poslovni prostor). Deo te imovine Hrvatska je prodala, ili otuđila na drugi način, a deo je devastiran jer su tamošnji sudovi odbijali sve tužbe naših preduzeća za povraćaj imovine. Sve to bilo je u skladu sa Uputstvom od 6. decembra 2004. Državnog pravobranilaštva Republike Hrvatske županijskim pravobranilaštvima u kome im se „radi jednoobraznog postupanja“ sugeriše da se u primeni Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije „protive zahtevima za povraćaj imovine i odbiju zahteve za mirno rešenje spora“. Inače, u sporovima za povraćaj imovine pred hrvatskim sudovima mogu se angažovati samo hrvatski advokati. Pritom su sudski troškovi ogromni, advokatske tarife među najvišim u Evropi, a postupci traju više godina i završavaju se, gotovo po pravilu, odbijajućom presudom, najčešće bez obrazloženja. Takvim presudama bivši vlasnici su dovedeni u nezavidnu situaciju, jer su bili primorani da svoja prava ostvaruju u parničnim postupcima, u kojima je Hrvatska tužena strana. Hrvatski sudovi se pozivaju na činjenicu da oštećena pravna lica, uglavnom, nisu imala pravo svojine 1990. godine, odnosno nisu to pravo imali upisano u zemljišnim knjigama. Međutim, time se zanemaruje notorna činjenica da u pravnom sistemu bivše Jugoslavije nije postojalo pravo svojine na nepokretnoj imovini, već državno ili društveno vlasništvo sa svojim atributima u vidu prava trajnog upravljanja, korišćenja i raspolaganja, koja su imala konkretna pravna lica.

Kad je reč o imovini firmi iz bivših republika SFRJ u Srbiji, ta pitanja uređena su Uredbom o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ. Definisana je mogućnost sporazumnog rešavanja pitanja imovine između subjekata iz bivših republika SFRJ i lica organizovanih u Srbiji koja posluju sa navedenom imovinom, putem utvrđivanja učešća u kapitalu subjekata iz bivše SFRJ u licima na teritoriji Republike Srbije srazmerno unetoj imovini. Juna 2008. Vlada Srbije usvojila je Uredbu kojom se omogućava prodaja imovine hrvatskih, slovenačkih i kompanija iz BiH, koje su ranije poslovale u Srbiji. Sprovođenje te Uredbe bilo je privremeno obustavljano, pa je u novembru 2008. usvojena nova Uredba kojom je precizirano da u roku od tri meseca društveno preduzeće u Srbiji, čije je sedište bilo u nekoj od bivših republika SFRJ, sporazumno uredi pravne odnose sa osnivačem iz tih republika. Ukoliko se ne postigne sporazum, nadležni organ Srbije će sprovesti postupak privatizacije. Procenjuje se da u Srbiji ima više od 150 spornih kompanija sa mešovitim suosnivačkim kapitalom. I dok je firmama iz Srbije Sud u Strazburu poslednja nada da povrate otetu imovinu u Hrvatskoj, hrvatska preduzeća dobijaju sporove pred sudovima u Srbiji.

Različite procene

Prema ranijim procenama Direkcije za imovinu Republike Srbije, vrednost zgrada, stanova, odmarališta nekadašnjih srpskih preduzeća, ali i lokalnih samouprava u Hrvatskoj, u trenutku raspada SFRJ, iznosila je 1,8 milijardi evra, a hrvatskih u Srbiji oko 800 miliona evra. Hrvatski fond za privatizaciju tvrdi da je popisao 319 objekata na koja polažu pravo firme iz Srbije. Od toga je 158 prodato, 30 dodeljeno na korišćenje, za 40 zgrada se vode sporovi, a 91 objekat je slobodan. S tim podacima se nije složila srpska Direkcija za imovinu, koja procenjuje da je u vlasništvu firmi iz Srbije više od 400 objekata u Hrvatskoj. Tome treba dodati i procene srpske Agencije za restituciju prema kojima fizička lica potražuju 65.000 kuća i stanova u Hrvatskoj.

Autor je naučni savetnik – nekadašnji kopredsednik međuvladinog Mešovitog komiteta za ekonomsku saradnju SRJ i DZSCG sa Hrvatskom