Preispitivanje i oprezna obnova partnerstva

Sindikati su pre tog vremena, iako u potpunosti nezavisni akteri, shvatani kao neformalne ideološke prethodnice socijaldemokratije, a SPD kao prirodni parlamentarni sagovornik sindikata. Shodno tome, u najznačajnijim partijsko-programskim dokumentima SPD-a, za razliku od drugih partija, jasno se uvažava pozitivna uloga sindikata u oblikovanju društvenih odnosa i ukupnoj stabilnosti zemlje. Po ovom pitanju je uvek vladao konsenzus o zaslugama osnovnih principa nemačkog modela radnih odnosa, radničkog saodlučivanja, autonomije pregovaranja socijalnih partnera i SPD se nikad nije distancirala od ovih stavova u vladama u kojima je kadrovski dominirala, ili je u njima učestvovala.

Odnos socijaldemokratije i sindikata je često bio i pun trzavica i neslaganja, ali i faza zajedničkih delovanja i usaglašavanja stavova. Veze sežu još iz 19. veka, kada su sindikati, socijaldemokratska partija i zadrugarstvo činili tri centralna stuba radničkog pokreta. Pored istorijskih razloga, tu su i kulturni, personalni i institucionalni momenti, koji su karakterisali odnos dva aktera i dalje ga razvijali.

Pa ipak, u poslednjih dve decenije dolazi do osetnije distance i udaljavanja nekadašnjih prirodnih partnera. Za ovu pojavu zaslužni su različiti faktori. Politika crveno-zelene koalicije u vreme kancelara Gerharda Šredera, koja je od 2003. uvela značajne rezove u socijalnu sigurnost nezaposlenih i aktivno podsticala oblast niskih zarada, dovela je do određenog otuđenja DGB-a i SPD-a. To otuđenje kasnije je podstaklo osnivanje Partije levice (Die Linke) u koju su prešli mnogobrojni članovi SPD-a i sindikalci, i koja u formulisanju svojih socijalnih politika sada zastupa mnogo egalitarnije pozicije od socijaldemokratije.

Globalizacija svetske ekonomije onaj je činilac koji je primorao bivše radničke partije da se povećavanjem konkurentnosti prilagode investicijama i tako postepeno razgradila izborne radničke standarde, čime je direktno potkopavala društvenu moć i uverljivost sindikata. Nešto kasnije dolazi i inicijativa za podizanje starosne granice za penziju na 67. godina, što je takođe bilo sprovedeno u vladi u kojoj je učestvovala socijaldemokratija. Razlog distance može se tražiti i u ponašanju novih lidera u okviru partije koje više nisu imale sentimentalni odnos prema tradicionalnom sindikalnom pokretu. Vodeće partijske strukture sada velikim delom čine deideologizovani i karijerno orijentisani političari. Levica se ovde udaljila od klasičnih ekonomskih tema i okrenula postmaterijalnim vrednostima.

U parlamentu Nemačke još uvek je veliki procenat poslanika članova nekog od sindikata, i iako se ovaj broj ne sme potceniti, to ne mora nužno da znači i prosindikalno odlučivanje. Sindikalni lideri se više oslanjaju na klasično lobiranje kod najznačajnijih donosilaca političkih odluka, ministara, predsednika parlamentarnih odbora.

U prethodnim decenijama je bilo značajnih pokušaja institucionalnih usaglašavanja ova dva aktera. Za vreme parlamentarnih izbora sindikati DGB-a su praktikovali koncept kontrolnih tačaka, koji se sastojao u tome da se od partija javno zahteva da se izjasne po pitanjima relevantnim za rad sindikata kakvi su socijalna sigurnost, radno zakonodavstvo, rodna ravnopravnost itd. Ove smernice su bile putokaz sindikalnom članstvu pri opredeljivanju, ali je takav koncept vremenom napušten. U okviru SPD-a postoji i institucija Sindikalnog saveta. On ima savetodavni i konsultativni karakter i mesto je za „sređivanje računa“ pre nego što dođe do većih konflikata. Ipak, značaj ovog tela neposredno zavisi od partijskih lidera i njihovih sindikalnih i političkih afiniteta.

Sindikatima nije, i nikako ne treba da bude, svejedno ko će biti na vlasti, niti socijaldemokrati treba da zanemare odnos sa sindikatima. Nemački savez sindikata jeste moćna organizacija i njegovih osam velikih granskih organizacija je krajem 2011. zastupalo 6,2 miliona članova, veoma dobro organizovanih u najznačajnijim poljima nacionalne ekonomije.

Još uvek postoje očuvani, barem formalni, načini konsultacija unutar SPD-a, kroz koje se može lakše artikulisati pozicija sindikata. Što se tiče SPD, koja je u opoziciji, čini se da se ponovo usaglašava sa sindikatima u neodobravanju odluka vladajuće koalicije. Na nekim primerima, kao što je uvođenje minimalne zarade, koja još ne postoji u Nemačkoj, ili način za prevazilaženje aktuelne krize javnih dugova u evrozoni, vidljiva je izvesna konvergencija mišljenja.

Ako sadašnje partijske elite krenu korak dalje u pravcu razgrađivanja ostvarenih radničkih standarda zbog konkurentnosti ekonomije Nemačke, ne treba imati sumnje kako će to biti prihvaćeno od strane organizovanih predstavnika rada. Koračali rame uz rame sa „drugovima“ iz SPD-a ili to činili sami, sindikati, iako oslabljeni, ostaće značajan „veto igrač“ koga nijedna vlada ne sme potceniti.

Ko koga zapravo muči

Trenutna vlada svakako ne gleda sa simpatijama na sindikate, s obzirom da je vladajuća koalicija sastavljena od demohrišćana i liberala (FDP), čiji je dugogodišnji lider Gido Vestervele sebi jednom dozvolio da izjavi da „sindikati predstavljaju muku za njegovu zemlju“. Međutim, u poslednje vreme, prilično „socijaldemokratizovana“ demohrišćani na čelu sa Angelom Merkel na čelu, ne bi trebalo da u uslovima krize pređe na drastičniji kurs konfrontacije sa socijalnim partnerima.