Šetnja Karlovim mostom i dobrodošlica uz „beherovku“

Na tom lepo uređenom prostoru našli su se i gosti iz Japana i Srbije. Restoran je bio prepun ljudi koji govore različitim jezicima i potiču iz različitih kulturnih miljea. Sociolog Jost Kripendorf rekao bi: „putujuće čovečanstvo“ na delu. Danas se to zove – turizam, ili još preciznije, turistička privreda. I dok Srbija od te „privremene seobe stanovništva“ ostvaruje skroman devizni priliv, Češka se može pohvaliti prihodima od nekoliko milijardi evra dokazujući tako da i države koje ne izlaze na more mogu da profitiraju od turističke ponude.

Češka, kao i Srbija, nema more. Njen glavni grad, baš kao i Beograd, leži na reci, ali je Vltava manja od Save i Dunava. Pa šta to, onda, Prag ima što Beograd nema? Ima, recimo, turističke vodiče koji će vam pokazati gde su 1944. godine, greškom, pale četiri teške avionske bombe koje su srušile zgrade u okolini gradske većnice i koji će vas, posle obilaska grada, odvesti u neki odličan nacionalni restoran sa domaćim specijalitetima i ljubaznim kelnerima. I Beograd ima dobre nacionalne restorane, ima i lokacije koje su u Drugom svetskom ratu bombardovane, ali za razliku od Praga ima i savremenu priču o „temeljitom uništavanja zemlje najsavremenijim oružjima“ čija se radnja dešava na kraju dvadesetog veka. Ma koliko to izgledalo morbidno, siguran sam da svetski turoperatori ne bi propustili priliku da „takvu ponudu“ predstave turistima. Pa, zar London nema „turu tragom Džeka Trboseka“.

Ali, vratimo se čarima Praga. Duž Karlovog mosta koji od centra grada vodi ka Hradčanima, turisti ne propuštaju priliku da se slikaju za sreću na mestu gde su jednog od pretendenata na presto bacili u Vltavu. Reč je o gotovo ritualnom fotografisanju koje uključuje i dodirivanje mesta na reljefu na kojem se vidi scena bacanja u reku. Važno je da se u tom trenutku pomisli i neka želja, koja će, navodno, biti ispunjena. A tek Hradčani veličanstveni. Toliko istorije na jednom mestu. Crkve, središte nadbiskupa, čudesan trg, kao iz bajke. Prolazimo i pored službenih prostorija predsednika Češke Republike, Vaclava Havela. Pulsiranje grada oseća se u svakom trenutku. Radnici menjaju šine na jednom delu tramvajske pruge. Scena slična onoj na beogradskoj Gazeli.

I dok Petr Bouček, direktor češke turističke organizacije Kalipso i hotela Slavija, najavljuje nastavak uspešne saradnje sa predstavništvom Kalipsa u Beogradu, preko koga se realizuje gotovo devedeset odsto turističke razmene između Srbije i Češke, njegov kolega Aleksandar Bajt predstavlja novi sistem turističkog poslovanja koji omogućava da se iz kuće, sa svog kompjutera, stekne uvid u popunjenost hotela u kojem želite da odsednete i da istog časa, jednim klikom, rezervišete sobu, sa doručkom, ručkom ili večerom.

Te večeri otišao sam na hokejašku utakmicu koju smo posmatrali iz, da tako kažem, VIP-restorana „Nad ledom“. U prijatnom ambijentu uživao sam u zanimljivom meču i vežbao češki, engleski, nemački i italijanski jezik, jer su gosti oko mene bili sa tih govornih područja. Tada sam shvatio da bi osim eko, elitnog, masovnog, etno, verskog, seoskog ili zdravstvenog turizma trebalo uvesti i kulturološko-jezički turizam. Shvatio sam i to da obilazak novih destinacija ne puni samo džepove turističkih poslenika već i duše savremenih putnika-namernika.

Bilans od šest milijardi evra

Iako češki turistički poslenici nisu zadovoljni ostvarenim rezultatima koji su za oko osam odsto niži od očekivanih, ipak, u poređenju sa Srbijom, moglo bi se reći da su imali uspešnu sezonu. Iskazano govorom brojki to bi značilo da je prošle godine u čarima Češke uživalo nešto više od šest miliona turista od kojih je u Pragu boravilo njih oko 3,8 miliona. Impozantna je i cifra koja se odnosi na broj noćenja, a koja se kreću oko 18 miliona (u Pragu više od deset miliona noćenja). Procenjuje se, takođe, da će turistički bilans ostvaren u 2009. dostići šest milijardi evra.