„Srbija decenijama nema pravu industrijsku politiku“: Rizik da država favorizuje firme bliske vlasti

U poslednjih nekoliko godina svedoci smo da te strane kompanije, nakon krize u Evropi, naročito u automobilskoj industriji koju je Srbija podsticala, zatvaraju fabrike širom Srbije i otpuštaju hiljade radnika. Nisu pošteđeni ni drugi sektori, posebno tekstilna industrija.

Strani investitori naročito odlaze kada isteknu subvencije države, a odlaskom su dodatno podstaknuti od kada je porasla cena rada u Srbiji, te radije biraju zemlje Severne Afrike, gde je radna snaga jeftinija.

U poslednjih nekoliko godina sve se češće govori da je Srbiji potreban novi model privrednog rasta, jer subvencije stranim investitorima više ne daju željene rezultate.

Savez ekonomista Srbije na ovogodišnjem Kopaonik biznis forumu otvara ovu temu i nudi jedno od mogućih rešenja kroz centralnu temu foruma: „Industrijska politika u funkciji dugoročnog privrednog rasta Srbije“.

Fokus je, kako navode, na strateškoj ulozi industrijske politike u podsticanju ekonomskog rasta, konkurentnosti i razvoja, uključujući aktuelne izazove poput digitalne transformacije, tržišta rada, investicija, održivog razvoja i povezanosti ekonomije sa društvom.

U suštini, industrijska politika je skup mera koje država sprovodi kako bi usmeravala razvoj privrede, posebno određenih sektora, sa ciljem dugoročnog rasta, veće produktivnosti, izvoza i konkurentnosti.

Ovo se ostvaruje kroz podsticaje, subvencije, poreske olakšice, lakši pristup kreditima, ulaganja u infrastrukturu i jačanje obrazovanja.

Osim subvencija stranim investitorima, dosadašnja industrijska politika Srbije uključivala je i ulaganja u digitalizaciju kroz razvoj IT sektora, uvođenje programiranja u školama, otvaranje data centara, podršku veštačkoj inteligenciji i razvoj digitalne infrastrukture. Mnogi ekonomski stručnjaci smatraju da to i dalje treba da ostane fokus Srbije.

Treba napomenuti da većina velikih svetskih ekonomija vodi industrijsku politiku – Japan, Nemačka, Francuska, Sjedinjene Američke Države, Južna Koreja, Kina.

Međutim, ovakva politika može biti i rizična ako država favorizuje i pomaže nekim kompanijama, a druge zapostavlja, upozorava jedan od sagovornika Danasa.

Takve subvencije mogu otići politički podobnima, što se delimično već dešava u Srbiji kroz javne nabavke i „nameštanje“ tendera za firme bliske vlasti.

Zbog toga jedan od sagovornika naglašava da je važno da se podsticaji i subvencije dodeljuju na osnovu ostvarenih rezultata, te da kompanije koje ne ispune zacrtane ciljeve budu primorane da vrate novac.

Ukazuje da svaka neopravdana isplata, bez postignutih rezultata, vodi samo do rasipanja novca poreskih obveznika i stagnacije privrednog rasta.

„Srbiji potrebna promena industrijske politike, pre svega zbog pravila koje nameće EU“

Ekonomista Ivan Nikolić u poslednjem broju MAT-a ističe da je Srbiji potrebna revizija „Strategije industrijske politike za period 2021–2030“, pre svega zato što Evropska unija uvodi nova, stroža i strateški usmerena pravila industrijske politike koja će, kako naglašava, direktno uticati i na Srbiju.

Prema njegovim rečima, pritisak za usklađivanje sa evropskim standardima dodatno će rasti, naročito u oblastima ekologije, digitalizacije, bezbednosti i otpornosti lanaca snabdevanja.

Nikolić naglašava da će Srbija morati da ispuni zahtevnije kriterijume koje EU postavlja kako bi ostala deo evropskih lanaca vrednosti.

On dodaje da, ukoliko EU kroz nove instrumente ponudi povlašćene uslove sopstvenim strateškim proizvođačima (brže dozvole, jeftiniji kapital, regulatorne olakšice), atraktivnost Srbije za strane direktne investicije može se smanjiti.

To znači da dosadašnji model privlačenja investitora kroz subvencije i finansijske podsticaje više neće biti dovoljan.

Srbija će morati da obezbedi dublju integraciju u evropske industrijske tokove i da prilagodi svoje procedure novim, ubrzanim i strožim pravilima.

„Zemlje koje se ne prilagode rizikuju da ostanu dobavljači sirovina i proizvoda niže faze obrade, umesto da razvijaju sopstvene kompleksne lance vrednosti. Zbog toga je za Srbiju neophodno preispitivanje tradicionalnog pristupa industrijskoj politici“, kaže Nikolić.

On podseća da je aktuelna Strategija industrijske politike (2021–2030) zasnovana na digitalizaciji, inovacijama, zelenoj tranziciji i prelasku na cirkularnu ekonomiju. Ti ciljevi, smatra Nikolić, i dalje su validni i ne treba ih napuštati, jer predstavljaju osnovu moderne i konkurentne industrije.

Međutim, globalni kontekst se dramatično promenio, pa je potrebna hitna i duboka strateška adaptacija. Prema Nikolićevom mišljenju nova ili prilagođena strategija mora:

• eksplicitno da se bavi diverzifikacijom lanaca snabdevanja (od sirovina do složenih komponenti),
• da obezbedi stabilnu i cenovno pristupačnu energiju za industriju tokom tranzicije, da balansira energetsku sigurnost i dekarbonizaciju,
• da uvede nove instrumente podrške u kriznim situacijama (npr. energetske krize),
• da podstiče stvaranje strateških rezervi,
• da jača domaće razvojne i inženjerske kapacitete, kako se tehnologije ne bi samo uvozile, već i razvijale i prilagođavale u Srbiji.

„Bez kontrole i ciljeva nema prave industrijske politike“

Profesor Ekonomskog fakulteta Milorad Filipović ocenjuje da Srbija već decenijama nema suštinsku industrijsku politiku, već dokument koji je, kako kaže, „više spisak lepih želja nego operativna strategija sa jasno definisanim prioritetima i mehanizmima sprovođenja“.

Prema njegovim rečima, aktuelni pristup svodi se na deklarativnu podršku bez precizno utvrđenih ciljeva, rokova, instrumenata i očekivanih rezultata.

„Nemate jasno definisane prioritete, kako ćete ih podržavati, kojim sredstvima, u kom periodu i šta konkretno treba da bude postignuto. Takva politika nema veliku upotrebnu vrednost“, ističe Filipović za Danas.

On naglašava da je prvi korak definisanje strateških prioriteta, ali uz pažljiv i promišljen izbor oblasti u kojima Srbija ima realne šanse za uspeh – bilo kroz inovativne konkurentske prednosti, bilo kroz postojeće komparativne prednosti, poput poljoprivrede.

„Ako već možemo da postignemo rezultate u organskoj ili približno organskoj poljoprivredi, onda ne treba da izvozimo sirove maline ili šljive, već proizvode sa višim stepenom prerade, koji donose veću zaradu, veću akumulaciju kapitala i zapošljavaju više industrijskih radnika“, kaže on.

To, međutim, podrazumeva dodatna ulaganja i jasno opredeljenje da li su prioritet voćarstvo, stočarstvo, povrtarstvo ili neka druga grana.

Govoreći o industriji, Filipović podseća da je Srbija nekada imala snažnu farmaceutsku proizvodnju, sa kompanijama kao što su Galenika, Hemofarm, Jugolek i Zdravlje Leskovac.

Iako su te fabrike danas privatizovane i nisu pod direktnom državnom kontrolom, smatra da bi država trebalo da ih podstiče i okuplja oko razvoja novih lekova i tehnologija, kako bi ponovo ostvarile inovativne prodore na regionalnom i globalnom tržištu.

On se zalaže i za snažniju zaštitu domaćih proizvođača. Kao primer navodi proizvođača šinskih vozila u Kragujevcu, ocenjujući da je nelogično oslanjati se na uvoz tramvaja iz Turske ili Kine, ukoliko u zemlji postoji kapacitet za sopstvenu proizvodnju.

„Svaka pametna i mudra zemlja štiti svoju proizvodnju, bez obzira na priče o slobodnoj trgovini“, kaže Filipović.

Upitan o riziku da industrijska politika dovede do favorizovanja firmi bliskih vlasti, on priznaje da takva opasnost uvek postoji u građevinarstvu, poljoprivredi i drugim sektorima. Međutim, ključni problem vidi u načinu na koji se podsticaji dodeljuju, bez jasne veze sa rezultatima.

Kao pozitivan primer navodi iskustvo Južne Koreje. Podseća da su ta zemlja i bivša Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija šezdesetih i sedamdesetih godina imale sličan nivo razvoja, uz čak nešto viši BDP po stanovniku u Jugoslaviji. Danas je, međutim, Južna Koreja među deset industrijski najrazvijenijih zemalja sveta, po tehnologiji, inovativnosti i visini BDP-a.

„Oni nisu davali sredstva blanko. Veliki konglomerati, poput Kije i Hjundaija, dobijali su subvencije, povoljne kamate i lakši pristup kreditima, ali uz strogo definisane ciljeve“, objašnjava Filipović.

Ti ciljevi su podrazumevali, kako dodaje, rast proizvodnje, povećanje izvoza, dostizanje određenog tehnološkog nivoa sve u jasno utvrđenim rokovima od tri, pet ili sedam godina.

„Ako ciljevi nisu ispunjeni, novac se vraća. Ako jesu, program se nastavlja sa novim ciljevima“, ukazuje naš sagovornik.

Nasuprot tome, u Srbiji su, navodi, pojedine kompanije subvencionisane bez jasnih merila uspeha i mehanizama kontrole, što ostavlja prostor da sredstva građana budu korišćena u interesu preduzeća, a ne države.

Na pitanje da li bi dobro osmišljena industrijska politika mogla da doprinese dugoročnom privrednom rastu Srbije, Filipović odgovara potvrdno.

„Međutim, treba pronaći prave partnere, usmeriti ih u pravom pravcu i postaviti jasne ciljeve. Bez kontrole i bez ispunjavanja rezultata, takva politika nema smisla. Jer ako nastavimo kao do sada, nećemo daleko stići“, zaključuje Filipović.