Šta to beše radnička solidarnost (2)

Otuda svekolika stimulacija egoistične individualizacije i socijalnog autizma. Socijalni autizam je ekstremno suprotan principu i praksi solidarnosti. U ovom vremenu snažne prekarizacije rada i onesiguravanja života radnika, posebne napore kapital ulaže u konstruisanje diskontinuiteta između procesa onesiguravanja rada i života i solidarnosti kao logičnog radničkog odgovora na taj proces. Poenta kapitalističkog zalaganja je u pacifikaciji solidarnosti prekarizovanih radnika i neutralisanju solidarnih otpora procesima prekarizacije. Gde je tu mesto sindikata? Da li se sindikati pitaju: A šta sada da se radi ili samo nastavljaju politiku tzv. klasnog kompromisa?

Svaka kapitalistička država, odnosno oni koji u ime kapitala upravljaju državom, i branitelji takvih država, u političkoj borbi protiv radničke solidarnosti rukovode se devizom: „Zavadi i podeli, pa vladaj“. Ako je „čovek čoveku vuk“, onda državi i ne treba mnogo da bi se razbila solidarnost. No, da li je naša država ta koja je zavadila sindikate, a bogme i pristalice ovih i onih sindikata? Dobro de, nije baš da nije. Barem malo. Ali, zašto su sindikati tražili i traže sreću u međusobnim svađama i razmiricama? Zašto se sindikati i članovi raznih sindikata nisu istinski opredelili za strategiju solidarnosti? Da se zapitamo da li je zaista najčešće „čovek čoveku vuk“, ili je češće „čovek čoveku čovek“. Zapanjimo se kad utvrdimo da je većina ljudi iz naše okoline za smanjenje socijalne pomoći. S druge strane, bar malo nas uteši objašnjenje – oni tako misle zato što mnogi dobijaju pomoć a da nisu ispunili kriterijume za to. Kaže se, pomoć dobijaju oni kojima nije potrebna. I navodi se primer – vozi mercedes a prima socijalnu pomoć. Na nivou primera, ne vredi ni navođenje suprotnih primera. Naime, znamo ljude kojima je pomoć neophodna, koji ispunjavaju kriterijume ali ne traže pomoć, stide se i pred sobom i pred drugima! Argumentacija navođenjem primera nas „ubija“. Nekako uvek nađemo primer da potkrepimo naše (zdravorazumsko) mišljenje, ma koliko to mišljenje bilo neutemeljeno na korektno (i naučno) utvrđenim činjenicama.

Ni „masovni primeri“ ništa ne dokazuju. Kažu, pogledaj tu solidarnost vozača, odmah se javlja o prisustvu policije i merenju brzine. Kaže, pa šta me košta, samo ablendujem! Ajd sad dokažite da je to lažna solidarnost ili, tačnije, kontraproduktivna solidarnost i da se tom solidarnošću štite brza vožnja koja ugrožava naše živote! Tako je i sa drugim tipovima partikularne solidarnosti. Postojanje uskogrupne solidarnosti ne dokazuje njeno postojanje u širim razmerama. Koje je značenje i koji je humani domet dojavljuja dolaska sanitarne inspekcije ili inspekcije rada od strane ugostitelja i vlasnika raznoraznih lokala? Ili, solidarnost lopova i drugih kriminalaca iskazana u vreme nedavnih balkanskih ratova. Reklo bi se nije dobra svaka solidarnost. Dobro cele zajednice, javni interes, odgovornost… kriterijumi su koji se ne mogu zaobilaziti u oceni fenomena solidarnosti. Naime, ako je partikularna solidarnost suprotstavljena javnom dobru, onda to nije solidarnost, već objava partikularnog interesa naspram interesa zajednice. Pitanje partikularnih interesa i partikularne solidarnosti pokrenuli smo u prvom tekstu našeg mini serijala o solidarnosti. Reč je o štrajku radnika kragujevačke Čistoće i organizovanju štrajkbrehera od strane gradonačelnika Kragujevca R. Nikolića. Na delu su bile dve solidarnosti: solidarnost radnika štrajkača, na jednoj strani, i solidarnost unutar jedne političke stranke u cilju organizovanja štrajkbreherske akcije. U podtekstu je bila implicirana solidarnost građana Kragujevca zasnovana na njihovom interesu za čisti Kragujevac. Eventualno se može govoriti i o četvrtom tipu solidarnosti, solidarnosti štrajkbrehera – komunalaca iz desetine gradova Srbije. Ovo je primer tzv. negativne solidarnosti koja se temelji na rezonu: Ako je nama loše, zašto ne bi i njima bilo loše!

Očigledno da se ove četiri solidarnosti nalaze u koliziji i otuda pitanje: koja je najviše utemeljena na javnom interesu? Nesumnjivo, svaka od njih ima određeni legitimitet i određeno moralno opravdanje u okviru sopstvenog partikuliteta. Međutim, samo rasprava interesnih aktera daje odgovor na pitanje o relacijama partikularnih solidarnosti sa javnim dobrom. Takvu raspravu sindikat nije organizovao, a od drugih se nije ni očekivalo. Negativna solidarnost, koja funkcioniše po principu: ako je meni crkla krava, neka i komšiji crkne, ili: ako smo mi prekarizovani, ima svi da budu prekarizovani – sve je češća pojava. „Negativna solidarnost više je od puke indiferentnosti prema radničkoj mobilizaciji. Radi se o osjećaju nepravde preraslom u snažnu provalu bijesa, a u službi ideje koja glasi: ako ja moram trpjeti sve rigoroznije uvjete rada (zamrzavanja plaće, gubitak beneficija, opadajući mirovinski fond, dokidanje sigurnosti zaposlenja i povećanje prekarnosti), neka ih trpe i svi ostali“, piše Jason Read, a prenosi portal Slobodni Filozofski.

Ah da. Živela radnička solidarnost!

Autor je koordinator rada Centra za razvoj sindikalizma – www.sindikalizam.org

U sledećem nastavku: Postoji li radnička solidarnost?