Srbija se krajem maja svrstala u red malobrojnih zemalja koje imaju Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, ili kako se to od devedesetih godina prošlog veka kaže – zakon o mobingu. Iako je time otklonjen još jedan uslov koji je Srbiji postavila Evropska unija predstavnici sindikata skeptični su kad je striktna primena zakona u pitanju. U prilog tome navode da je u proteklih nekoliko godina, uprkos tome što se o mobingu govorilo naveliko, sud reagovao samo u dva slučaja zlostavljanja na radu, od čega je jedan od njih još bez pravosnažne presude.
U Srbiji ne postoji nijedna ozbiljna empirijska studija o rasprostranjenosti mobinga, a ni sindikalne centrale ne raspolažu podacima o broju zlostavljanih radnika, mada se pozivaju na istraživanja koje je pre nepune dve godine radilo udruženje „Stop mobing“.
Prema njemu tada je na poslu bila zlostavljana 1.281 osoba, od čega 898 u centralnoj Srbiji, a 433 u Vojvodini. Pored toga, naši sagovornici tvrde je tranzicija u kojoj se Srbija nalazi plodno tlo za razvoj mobinga i da stoga oko 60 odsto zaposlenih ima strah od gubitka posla, što je ujedno i pokretački mehanizam za psihološko maltretiranje i ponižavanje na poslu.
Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata u razgovoru za Forum kaže da u Srbiji mobing ima neke karakteristične pojavne oblike i da psihološka tortura najčešće ima za cilj oslobađanje od viška radne snage u privatizovanim preduzećima koje treba modernizovati, a ta tortura se sprovodi kroz zastrašivanje, premeštanje na drugo radno mesto, vređanje i neplaćanje prekovremenog rada.
– Radnik se tretira kao „jeftina roba“, bez imalo poštovanja. Poslodavci neretko radnike nazivaju pogrdnim imenima, prete premeštanjem na drugo radno mesto ili uručivanjem otkaza. A radnici upravo u strahu od gubitka posla ne prijavljuju takve slučajeve. Naročito je teška situacija u preduzećima kada je štrajk. Tu se dovode privatna obezbeđenja, preti radnicima na najgori mogući način – kaže Savićeva i dodaje da inspekcijske službe rade, ali uglavnom nedovoljno i neefikasno na zaštiti radnika.
– Drastičan primer je u Domu zdravlja u Sopotu, gde zaposleni optužuju direktorku da šikanira radnike premeštajući ih na drugo mesto. Imamo i tonske zapise u kojima preti da će sve one koji su protiv nje „iseckati na rezance“ i da će svi „leteti“ jer je to njen dom zdravlja“, ističe naša sagovornica.
Slična situacija, prema prijavama radnika je i u Opštoj bolnici za psihijatrijske bolesti u Nišu, napominje ona, dok je u Keramici Mladenovac zabeležen slučaj ciljnog dovođenja osobe, koja uzgred radi na crno, sa jedinim zadatkom da zastrašuje radnika i sprovodi sistematski mobing. Predsednica ASNS dodaje da je, ipak, važno da je sindikat u svim ovim slučajevima reagovao, da je dovedena inspekcija koja je konstatovala mobing i tamo gde on nije prestao, podnete su krivične prijave.
Inspekcija i poslodavci
Neefikasnost inspekcije pravda se malim brojem inspektora rada, ali nije redak slučaj da u lokalnim sredinama inspektori staju na stranu vlasnika preduzeća, a ne radnika. Ranka Savić navodi da je ASNS do sada reagovao u više slučajeva mobinga. Takav je, kako kaže, bio slučaj u Muzeju savremene umetnosti, RS partners PES Surdulica, kada su poslodavci pokušali da mobiraju štrajkače pretnjama, primenom fizičke sile ili uručenjem opomena pred otkaz.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
