„Za stanje u kome se nalazi EPS nema opravdanja“: Željko Marković, stručnjak za energetiku kompanije Dilojt, u intervjuu za Danas

Taj rast cena se na žalost reflektuje i na Srbiju, jer nacionalna elektroprivreda nije u mogućnosti da proizvede svu potrebnu količinu struje za domaće tržište. Dakle, jedan deo električne energije je potrebno da se uveze po jako velikoj ceni, i proporcionalno tome, da bi se omogućilo funkcionisanje Elektroprivrede Srbije, nužno je i da se cene struje povećaju – kaže u razgovoru za Danas Željko Marković, stručnjak za energetiku kompanije Dilojt.

*Ako je poskupljenje nužno da li je istovremeno i opravdano?

– Nužno jeste, a da li je opravdano o tome se može diskutovati. I pored svih nedaća koje su zadesile EPS posle NATO bombardovanja i uništavanja dela infrastrukture, ta kompanija je bila dovoljno snažna i ostvarivala je rekorde u proizvodnji. Ipak primetno je višedecenijsko neulaganje u nove proizvodne kapacitete, što se jednim delom može opravdati time da je u tom periodu EPS bio instrument socijalne politike, kako po pitanju cene struje, tako i po pitanju zapošljavanja, pa nije mogao da ostvaruje dovoljne prihode koje bi investirao u svoj portfolio.  Drugim, možda i značajnijim delom, nepostojanje jasne strategije i neadekvatno i nestručno upravljanje EPS-om, dovelo je do situacije u kojoj se preduzeće danas nalazi, i za to nema realnog opravdanja.

* Da li bi bilo ispravno da u slučaju poskupljenja struje Vlada zaštiti sve one koji nisu u stanju da plate račune ?

-Naravno, to je primarni imperativ Vlade i takav instrument postoji već duži niz godina. Paralelno sa povećanjem cene struje koja treba da obezbedi stabilno funkcionisanje EPS-a i sigurnost snabdevanja bez nestašica električne energije, fokus treba usmeriti na poboljšanje i unapređenje tog, već postojećeg instrumenta zaštite građana koji su slabijeg materijalnog položaja. Po trenutno važećoj Uredbi i pravilniku, uslov za sticanje statusa energetski ugroženog kupca je, na primer, za dvočlano i tročlano domaćinstvo, njihov ukupan mesečni prihod do dvadeset četiri hiljade dinara, što je mora se priznati, stvarno jako malo, pa je u tom smislu svakako potrebno razmotriti da se ovi iznosi povećaju, kako bi se i povećao obuhvat domaćinstava koja bi bila zaštićena od strane države.

* Da li je tačno da EPS u datom trenutku nije u stanju da proizvede dovoljno struje i da će tokom zime neizostavno uvoziti električnu energiju i zašto je to tako?

-Raspoloživost EPS-ovih kapaciteta za proizvodnju struje, a samim tim i proizvedena količina električne energije, zavisi od raspoloživosti primarnih izvora, u prvom redu uglja iz kog se proizvodi dve trećine električne energije i vode. Sa druge strane, potrošnja u prvom redu zavisi od meteoroloških uslova, a potom i od nekih drugih uslova. Potrebno je da u svakom trenutku proizvodnja bude na nivou potrošnje, što u određenim situacijama nije moguće, kada je potrošnja veća od raspoloživih kapaciteta i njihove proizvodnje. Tu je reč o većoj potrošnji koja se tipično ima tokom zime, pri niskim spoljnim temperaturama, kada se električna energija intenzivno koristi za klimatizaciju i grejanje. U takvim situacijama, da bi se izbeglo smanjenje potrošnje isključenjem dela potrošača, mora se pribeći uvozu električne energije. Potrebi za uvozom električne energije poslednjih godina doprinosi smanjenje raspoloživih proizvodnih kapaciteta u termo-elektranama Nikola Tesla u Obrenovcu zbog lošeg kvaliteta uglja koji dolazi sa Kolubarskih kopova, jer se u Kolubarskom basenu zakasnilo sa otvaranjem novih eksploatacionih polja koja bi trebalo da obezbede kvalitetniji ugalj i u dovoljnim količinama.

* U kojoj meri disciplinovana štednja može da umanji uvoz električne energije iz inostranstva?

– Pored primena mera energetske efikasnosti, koje iziskuju i ulaganja, upravljanje potrošnjom i njeno smanjenje kroz štednju električne energije je ono što možemo sami da uradimo kako bi smanjili našu zavisnost od uvoza električne energije. Dakle, pored štednje, potrebno je i odlaganje potrošnje koja nam nije neophodna, iz dnevnih vrhova i njeno pomeranje u noć, kada je manja potrošnja. To nam može pomoći da ostvarimo veću sigurnost snabdevanja električnom energijom i umanjimo uvoz. Praktično, kada bi uspeli da ostvarimo uštede u potrošnji od 10 do 15 procenata, mogli bi smo da eliminišemo najveći deo potreba za uvozom. Sa druge strane to predstavlja jako ambiciozan cilj, koji se ne može lako dostići, ali nije i nemoguć, pa u tom pogledu moramo biti jako disciplinovani i racionalni.

* Da li je opravdano da poskupljuje struja za privredu s obzirom da je ekonomska kriza a da cene na berzama električne energije divljaju? Može li se dalje poskupljenje struje za privredu izbeći ili ne?

-Električna energija za privredu predstavlja jedan od inputa, pa je njen trošak uračunat u cenu finalnog proizvoda. Ako se privrednik služi najboljom praksom i energetski je efikasan u svom poslovanju, cena njegovog finalnog proizvoda će svakako biti konkurentna na tržištu sa tržišnom vrednošću struje koju plaća, čak i u kriznim situacijama, s tim da je neminovno da će i on, ali i njegovi konkurenti da posegnu za povećanjem cene svog proizvoda, zbog povećanja ulaznog troška za električnu energiju. Sa druge strane, imajući u vidu ekonomiju obima, naša privreda je u startu manje konkurentna u odnosu na svetske proizvođače koji imaju veći obim proizvodnje. Zato je važno, radi očuvanja domaće privrede, da se sa poskupljenjem električne energije ide samo u onom obimu koji će omogućiti normalno funkcionisanje EPS-a, ali ne i da mu se obezbeđuje ekstra profit.

* Šta je od proizvodnih postrojenja potrebno izgraditi kako bi EPS proizvodio dovoljno struje za potrošače u zemlji a i mogao da je izvozi i na taj način zarađuje pa i da puni budžet kao državno preduzeće?

-Završetak bloka B3 u Kostolcu, eventualna izgradnja još jednog takvog bloka uz normalizaciju proizvodnje uglja u Kolubari bi inicijalno, sa tehničke strane, omogućila EPS-u da proizvodi dovoljno struje za potrošače u zemlji. Uz to, izgradnja reverzibilne hidroelektrane „Bistrica“, trebala bi da omogući i aktivnije učešće privatnih investicija u nove kapacitete iz obnovljivih izvora energije, koji bi dodatno obezbedili energiju koja bi mogla i da se izvozi. Naravno, pored privatnog sektora i EPS takođe mora da razvija sopstvene kapacitete iz obnovljivih izvora energije.

* Da li uz profesionalno upravljanje EPS može da se vrati na „zelenu granu“?

– Svakako, prvi neophodan uslov je da se država distancira od EPS-a i da se postavi profesionalan menadžment, koji će imati potpunu slobodu u odlučivanju. Dalje je potrebno da taj menadžment izvrši racionalizaciju i neophodne promene u modelu poslovanja, kako bi EPS bio efikasniji, profitabilniji i sa nižim troškovima poslovanja. To bi sa druge strane obavezno podrazumevalo i korekcije cene električne energije kao i otpuštanje viška radne snage, što na žalost predstavlja krajnje nepopularne mere.

* Da li bi privatizacija EPS bila dobro ili loše rešenje?

-To se apriori ne može reći, odnosno može biti i dobro ali i loše rešenje.  Privatizacija EPS-a bi verovatno donela poboljšanje efikasnosti kompanije, njen rast i veće prihode državi, ali bi sa druge strane, u pojedinim kriznim situacijama mogla da bude ugrožena sigurnost snabdevanja  strujom. Dodatno, čak i u regularnim uslovima, isključivo od novog vlasnika bi zavisilo kako bi se EPS dalje razvijao. Možda bi taj vlasnik, u cilju što većeg povećanja profita, odlučio da sačuva samo one kapacitete iz kojih je proizvodnja isplativa, dok bi sve ostale ugasio, što bi rezultovalo masovnim otpuštanjima i značajnim narušavanjem sigurnosti snabdevanja naše zemlje. Po ovom pitanju ipak smatram da je potrebno razmišljati o strateškim partnerstvima koja bi mogla ubrzati investicije u nove kapacitete, uz većinsko vlasništvo države, ali i uz profesionalni menadžment i što manje mešanje države u rad EPS-a.

* Da li je nuklearna energija jedina moguća zamena za ugalj kada jednog dana Srbija ostane bez njega? Da li bi bilo dobro da Srbija već sad učestvuje u izgradnji nuklearki u saradnji sa drugim zemljama?

– Svakako je moguće zameniti ugalj i bez korišćenja nuklearne energije, naročito uz postojanje jedinstvenog i integrisanog tržišta električne energije na nivou kontinenta i daljeg tehnološkog razvoja skladištenja struje, kroz primenu vodonika i baterijskog skladištenja energije. Iako ne sumnjam da će sve ove tehnologije, a možda i neke nove naći primenu u budućnosti, smatram da ne treba bežati od nuklearne energije, kao jedne od alternativa zamena za ugalj, jer je ta tehnologija već dobro razvijena. Sadašnja energetska kriza nam je upravo pokazala da je za sigurnost snabdevanja najbolje da imamo proizvodne kapacitete u zemlji, pa stoga ulaganje u izgradnju bilo kojih proizvodnih kapaciteta, pa i nuklearnih, na teritoriji druge zemlje, sa sobom nosi nešto manji stepen sigurnosti u kriznim situacijama. Poslednje ne znači da smatram da ne treba razmatrati zajedničke investicije, na protiv, i takve investicije mogu biti dobre, ali budućim očekivanim razvojem modularnih nuklearnih blokova, možda ćemo biti u situaciji i da samostalno finansiramo investicije u oblasti nuklearne energije, ako se naravno za to odlučimo. U svakom slučaju, za razvoj nuklearnih kapaciteta je potrebno dosta vremena, pa je potrebno da se društveni dijalog koji bi doveo do našeg strateškog opredeljenja, da li ćemo koristiti nuklearnu energiju u budućnosti, otpočne već danas.