Sociolog Živkov: Šta je potrebno za uspeh skupa na Vidovdan?

Naš sagovornik ocenjuje da ponavljanje izbora na jednom biračkom mestu u Kosjeriću neće ništa promeniti i da ćemo na ponovljenom glasanju imati istu scenu koju smo imali u celom Kosjeriću i koju generalno imamo kada su izbori u bilo kom mestu u ovakvom društvu i u ovakoj Srbiji.

„Režim će se skoncentrisati na tih 400 birača. S obzirom na to da niko ne osporava ukupni rezultat na svim drugim biračkim mestima, režim zna tačno koliko glasova mu je potrebno da se ne ugrozi taj postignuti rezultat u odborničkim mandatima i oni će toliko glasova sebi obezbediti. Ako treba 150 glasova oni će po potrebi dati 150 stanova u Beogradu na vodi, samo da bi obezbedili toliko glasova. Nažalost, cena će biti mnogo manja, jer ima ljudi koji ih podržavaju zato što su izmanipulisani, ima onih koji ih podržavaju iz straha, imaju oni i neku organsku podršku, tako da verujem da je u stvari mali broj onih koji će morati da budu potkupljeni ili plaćeni i da će se to završiti onako kako vlast želi“, navodi.

Navodi i da odluka suda o poništavanju izbora na jednom biračkom mestu u Kosjeriću ukazuje na to da „osim fasadne demokratije imamo i fasadno pravosuđe“.

„Kada bi zaista pravosuđe radilo na pitanju izbora u Kosjariću, ne bi sud odlučivao samo o ponavljanju izbora na jednom biračkom mestu, nego bi bilo pregršt prekršenih i krivičnih prijava zbog svega onog što se dešavalo u tom izbornom postupku. Sud bi danas o svemu tome odlučivao. Toga nije bilo, iako smo svi videli da je bilo i funkcionerske kampanje i nenamenskog trošenja budžetskih sredstava, trgovine uticajem, pretnje, mobing. To je sve ostalo mimo reakcije pravosuđa“, objašnjava.

Zaključak će biti, navodi, da smo imali izbore, da su čak i ponavljeni tamo gde nisu bili regularni, i da je ipak ponovo pobedio režim.

„Ljudi koji traže promene u defanzivi, a režim u kontraofanzivi“

Komentarišući najavljeni studentski protest za Vidovdan, navodi da je situacija kompleksna.

„Od 15. marta do danas ljudi koji traže promene u ovom društvu su u nekoj vrsti defanzive, a režim u jednoj vrsti kontrofanzive i trenutak za organizaciju ovog skupa 28. juna je daleko nepovoljniji nego što je bio 15. marta. Pre 15. marta imali smo ogromne i masovne skupove u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu. Stotine škola nisu radile. Mnogi su bile u štrajku. Podizana je jedna atmosfera ka nekom finalnom skupu u Beogradu. Danas je situacija sasvim drugačija. Posle tog 15. marta vlast je ohrabrena time što ga je preživela, jer preživela je objektivno skup u istoriji Srbije. Ona je u međuvremenu formirala novu vladu, izabrala je novog gradonačelnika Novog Sada, vratila je nastavnike u redovan nastavni proces. Vidimo da je uspela da podeli čak i profesore univerziteta jer više ne postoji apsolutna obustava nastave na fakultetima. U ovom trenutku se može reći da se teže može okupiti onoliki broj ljudi u Beogradu 28. juna nego što je to bilo 15. marta. Ali iz toga ne treba izvoditi konačni zaključak da će to biti neuspešan skup“, smatra.

Ističe i da se 15. marta dogodila jedna značajna stvar, a to je da je konačno razbijen mit da je neophodna samo kritična masa na ulici da bi do promene došlo.

„Neke pouke treba izvući, a to je da nije masovnost najvažnija, važna je organizacija, koncentracija na ono što je bitno i istrajnost. Tako da ja skup 28. juna doživljavam kao priliku da ljudi koji žele promene vrate inicijativu i da preuzmu ponovo inicijativu u odnosu na vlast“, navodi.

Šta je neophodno za uspeh skupa?

Uspeh skupa, navodi naš sagovornik, bio bi da se ispravi greška od 15. marta.

„To je da organizatori, u ovom slučaju studenti, jasno i nedvosmisleno kažu šta je cilj skupa i šta će biti osnovni zahtev okupljenih ljudi. To je izostalo 15. marta i veliki broj okupljenih ljudi je dolazio sa nekom svojom idejom kako će to izgledati, šta će se dogoditi i šta bi trebalo da budu zahtevi. Pa su se mnogi onda i razočarali kada su se razišli te večeri i videli da predsednik sa televizije u kasnim večernim časovima objašnjava šta se dogodilo“, navodi.

Za uspeh skupa, kaže, neophodno je da organizator unapred kaže šta je cilj i šta će biti zahtev i da oni koji tog dana dođu nedvosmisleno stanu iza tog cilja i iza tog zahteva.

„Takođe, uspeh bi bio da difuzno nezadovoljstvo koje danas imamo u Srbiji, koje je masovno i veliko, se slije u jedno nezadovoljstvo i u jedan zahtev“, naglašava.

Protestuje se svakog dana

„To što vidimo na ulicama poslednjih meseci je slika jednog anomičnog društva. Naše institucije ne funkcionišu. To je sad postalo vidljivo većem broju ljudi. Ranije je to bilo vidljivo onima koji imaju posla sa institucijama. Vi ne možete da znate kakva je situacija u katastru, ako ne odete nekim poslom, pa onda vidite da postoji problem. Ili ne možete da znate kako funkcioniše ili ne funkcioniše sud, ako nemate neki postupak, pa onda vidite koliko to traje, šta se sve dešava. Danas je sve većem broju ljudi jasno da gde god da korače, da li je to ambulanta, škola, sud, stvari ne funkcionišu i da su promene neophodne. S tim što još uvek je izostala ta svest da je sve to posledica jedne hobotnice koja ima te pipke na svakom tom mestu“, uočava naš sagovornik.

Nama su neophodne brze političke promene da bismo ušli u proces dugih, društvenih, strukturalnih promena, smatra.

„Neophodne su nam političke promene što pre, jer je ovo društvo u kojem je politički podsistem pojeo sve druge podsisteme i upravlja i privredom, i kulturom, i sportom. Ako ne bude političkih promena teško ćemo mi uopšte menjati neki obrazovni sistem ili kulturni sistem, ili svest ljudi… ili to kako funkcionišu mediji“, zaključuje.