Dubravka Stojanović o Latinki Perović: Bila je napadana sa svih strana – i s leva i s desna

Sagovornici su bili Dubravka Stojanović, istoričarka iz Beograda i Husnija Kamerović istoričar iz Sarajeva.

Bilo je reči o tome zašto je Latinka Perović bila najbolji poznavalac srpske istorije 19. i 20. veka, kako je svojim istraživanjima oborila vladajuće mitove o Srbiji tog vremena, kako je bila ne samo ignorisana od svake vlasti i najvećeg dela elite u Srbiji, nego i brutalno napadana, zašto su je napadali i desni i levi, kako je uživala veliko poštovanje u regionu gde je punila sale na svojim predavanjima, zašto je govorila da narodi nestaju u istoriji ako krenu pogrešnim putem i zašto je bila opsednuta modernizacijom Srbije.

Razgovaralo se i o tome kakav je bio njen odnos prema Jugoslaviji, zašto je govorila da jugoslovenski narodi nisu zaslužili Jugoslaviju, kao i o tome kako je gledala na postjugoslovenski period i da li je videla mogućnost da se nove države, nastale nakon raspada Jugoslavije, oslobode trauma prošlosti i počnu da žive kao dobri susedi.

Omer Karabeg: Gospođo Stojanović, vi ste rekli da je Latinka Perović oborila neke od ključnih mitova o srpskoj istoriji 19. i 20. veka. Koji su to mitovi?

Dubravka Stojanović: Tih mitova je više, ali jedan ključno pogađa duge kontinuitete srpske istorije. Taj ključni mit govori da je Srbija do stvaranja Jugoslavije bila takoreći razvijena evropska zemlja sa stabilnom i institucionalizovanom demokratijom nalik na Francusku ili Belgiju, da je sve krenulo nizbrdo nakon stvaranja Jugoslavije, Drugog svetskog rata i dolaska komunizma, da je Milošević slučajni incident i da će se nakon pada Miloševića Srbija vratiti na svoje stare evropske demokratske tradicije. To je ono što su neke moje kolege, a i široka javnost, nazivali pozitivnim mitom o srpskoj istoriji.

Mi sada, naravno, znamo da padom Miloševića ništa nije promenjeno. Podstaknuta tim mitom Latinka Perović počela je već krajem osamdesetih da se vraća dublje u 19. vek i da istražuje pre svega Narodnu radikalnu stranku Nikole Pašića.

Pokazala je da je ta stranka, koja je u Srbiji bila na vlasti gotovo pola veka, zapravo imala vrlo malo veze sa evropskim uzorima, da je bila oslonjena na ruske izvore i da je to bila tipična narodnjačka – danas bi smo rekli populistička stranka koja se doduše pozivala na demokratiju, koja je donela demokratske zakone i vrlo liberalan ustav, ali da je njen model vlasti, koji se u stvari zove narodna ili partijska država, progutao institucije jer su se odluke donosile u uskom krugu bliskom vođi. Vladalo se pretežno nasiljem koje se, bez obzira na zakonske garancije o slobodi štampe, primenjivalo protiv svih koji se nisu slagali s vlašću.

Istraživanja Latinke Perović srušila su mit da je Jugoslavija upropastila srpske demokratske tradicije i da je komunizam došao na ruskom tenku kao jedna vrsta okupacije. Ona je pokazala da je komunizam zapravo došao na već postavljene temelje partijske države. To je model iz kojeg mi do danas nismo izašli.

Kad je počela svoja istraživanja 19. veka, Latinka Perović nije mogla znati dokle ćemo doći i da ćemo danas imati gotovo perverzni poredak sa Aleksandrom Vučićem na čelu, ali ona je pokazala duboki ideološki i politički kontinuitet. To je način na koji funkcioniše današnja država i to je problem koji Srbija ne uspeva da reši, evo, već vek i po.

Husnija Kamberović: Latinka Perović je doista napravila duboka istraživanja srpske istorije 19. stoljeća, a i jugoslavenske koja su tu istoriju postavila na sasvim nove osnove, ali ona je jako mnogo uradila i na okupljanju istoričara iz regiona. U tom pogledu njen doprinos je nemjerljiv. Niko od istoričara sa prostora bivše Jugoslavije nije mogao okupiti toliko istoričara i tako uspješno koordinirati njihov rad, ponekad čak i arbitrirati u nekim spornim pitanjima naše istorije kao što je to mogla Latinka Perović.

Posebno bih htio naglasiti dva projekta koji se bavili istorijom Jugoslavije i u kojima sam i sam učestovao. Jedan je rezultirao knjigom Jugoslavija u istorijskoj perspektivi, a drugi knjigom Jugoslavija posljednje poglavlje 1980 -1991. Latinka Perović je doista bila naučni lider koji je vodio i usmjeravao naša istraživanja. U tome vidim njen važan doprinos razvoju naših istoriografija.

Čaršijska omraza

Omer Karabeg: Iako je ostavila ogroman istoriografski opus i otvorila najznačajnija pitanja novije srpske istorije, Latinka Perović nije bila prihvaćena u Srbiji. Sve vlasti i najveći deo elite su je ignorisali. Zašto im je baš toliko smetala?

Dubravka Stojanović: Ignorisanje je blaga reč. Zapravo su je veoma oštro napadali na najbrutalnije moguće načine. Neki od tih tekstova spadaju u antologiju medijskog posrnuća. Tu pre svega mislim na dva nastavka teksta Zorana Ćirjakovića objavljena u NIN-u pod naslovom Majka Druge Srbije gde se govorilo o njenom privatnom životu, odnosu s mužem i sinovima. Stvoren je potpuno lažni lik te žene da bi bila potpuno delegitimizovana.

Zanimljivo je da je bila napadana i s leva i s desna. Jasno je zašto je bila napadana s desna – zbog svog temeljnog i istrajnog antiratnog stava, zbog svega što je pisala protiv srpskog nacionalizma, o odgovornosti Srbije za ratove i zločine, o genocidu u Srebrenici. Ali napadala ju je i nova generacija levice prozivajući je gotovo na isti način na koji je to radio i Tito, kada je skinuo srpske liberale, proglašavajući je za nekoga ko je napustio ideje levice, ko je izdao, ko je u stvari liberal. Tako da je ona napadana sa svih strana. Stvarao se mučan utisak da niste ništa u čaršiji ako ne napadnete Latinku Perović.

Mi kao njene koleginice smo se protiv toga pobunile, pre svega zbog Ćirjakovićevog teksta. Izdale smo niz saopštenja uzimajući je u zaštitu. Ona je bila paradigma čaršijske omraze koja se slivala preko nje. I s desna i s leva.

Omer Karabeg: Kako je Latinka Perović bila prihvaćena u regionu, posebno u Bosni i Hercegovini?

Husnija Kamberović: Moram da kažem da ljevica izvan Srbije nije napadala Latinku Perović. Naprotiv, imala je pozitivan odnos prema njoj. Kad je riječ o Bosni i Hercegovini, naša podijeljenost uticala i na različite poglede na rad Latinke Perović. U to smo se mogli uvjeriti 2019. godine kad smo pokušali u Banjaluci napraviti panel u okviru History Festa, ali to nije to išlo. Ali u najvećem dijelu istoričarske zajednice bila je prihvaćena kao naučni autoritet.

Naročito veliki odjek imalo je njeno predavanja 2010. godine u Akademiji nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine u Sarajevu. Govorila je o istoriji, ali i o stanju u regionu. Tada je rekla kako je teško zamisliti region bez cjelovite Bosne i Hercegovine, a BiH je opet teško zamisliti s bilo čijom dominacijom bez sporazuma slobodnih građana koji žive u njoj.

Ljudi su je pozdravljali na ulici, taksisti su je prepoznavali i odbijali joj naplatiti vožnju. Sale su bile prepune i kada je govorila u Zagrebu. Ljudi u regionu zapravo su željeli da i Srbija bude ono što je bila Latinka Perović. Njeni antinacionalistički stavovi bili su ohrabrenje za sve antinacionaliste u našim zemljama. Čitav naš prostor doživljavao je Latinku Perović kao nešto stvarno svoje.

Jugoslovenstvo i srpstvo

Omer Karabeg: Kakav je bio odnos Latinke Perović prema Jugoslaviji?

Dubravka Stojanović: To je vrlo zanimljivo pitanje. Upoznala sam Latinku Perović kad sam se 1988. zaposlila u tadašnjem Institutu za radnički pokret. Milošević je već bio na vlasti, kreće kriza Jugoslavije. Ona je stalno ponavljala da nije Jugoslovenka. To me je s jedne strane jako iznenađivalo, a s druge me na neki način i pogađalo. Nekako mi taj njen stav nije bio do kraja jasan. Ali kasnije, uz mnoge godine koje smo provele zajedno, shvatila sam da je ona u stvari mislila da kod svakoga u Srbiji ili u Beogradu ko se izjašnjava kao Jugosloven, zalaže za Jugoslaviju ili žali za Jugoslavijom postoji neka vrsta skrivenog srpskog nacionalizma.

Smatrala je da čak ni najliberalniji krugovi nisu jasno razdvajali srpstvo od jugoslovenstva i da je postojala jedna opšta zabuna oko toga da li je Jugoslavija država svih njenih naroda ili je to proširena Srbija. Ona je to čak i svojim najbližim saradnicima na neki način zamerala. Tek sam kasnije kroz duge razgovore s njom shvatila tu njenu poziciju bez obzira što se s njom na tom pitanju nisam slagala i ostala sam Jugoslovenka.

Husnija Kamberović: Mislim da Latinka Perović nije imala ništa protiv Jugoslavije. Kada je pisala o njoj, pisala je kao istoričarka bez jugonostalgičarskih emocija. Hladno ju je analizirala polazeći od toga da mnogi nisu razumjeli Jugoslaviju, da su je, pogotovo u Srbiji, doživljavali kao proširenu srpsku državu i da se narodi u Jugoslaviji, bez obzira što su skoro osamdesetak godina proveli zajedno, nisu dovoljno upoznali.

Tu je zapravo tragala za razlozima raspada jugoslavenske države. Ona je govorila da je Jugoslavija kao država odigrala svoju istorijsku ulogu, da ima ljudi koji sanjaju o obnovi Jugoslavije, ali da se to neće dogoditi, da se ta država stvarala dva puta i da je kroz cijelu svoju istoriju nosila određene probleme.

Ona nije bila jugonostalgičarka već se trudila da razumije Jugoslaviju i da objasni zašto prije svega srpske političke elite nisu mogle doživjeti Jugoslaviju kao državu u kojoj će različite nacionalne zajednice sačuvati svoj identitet. Smatrala je da je Jugoslavija bila važna pozitivna ideja, ali da je propala zbog toga što ljudi koji su sudjelovali u njenom stvaranju i koji su je vodili, dakle političke elite, nisu na najbolji način doživljavali tu zajedničku državu. Nisu je doživljavali kao zajednicu svih nego samo kao proširenu nacionalnu državu.

Dubravka Stojanović: Samo da dodam da ne bi bilo nesporazuma. Hvala Husniji što je ovo rekao. Nikako nisam htela da kažem da Latinka Perović nije smatrala Jugoslaviju dobrim rešenjem. Naprotiv, ona je mislila da je to u trenucima kada je Jugoslavija postojala bilo najbolje rešenje. Ali je posle njenog raspada devedesetih godina govorila je da ona više nije moguća. Pamtim njenu rečenicu da jugoslovenski narodi nisu zaslužili Jugoslaviju, odnosno da nisu bili dovoljno politički zreli da bi jednu tako složenu državu sačuvali.

A što se tiče srpske strane, ona je mislila da je Jugoslavija apsolutno najbolje rešenje. Ona je govorila da je Jugoslavija naša prva Evropa, dakle prvo iskustvo multikulturalizma, života sa drugim ljudima u jednoj vrlo komplikovanoj političkoj zajednici. Ali je govorila da je ta politička zajednica nadišla svoje narode. Ona je, dakle, lično bila za to rešenje, ali, kada se Jugoslavija raspala, smatrala jer da je ne treba obnavljati i da svaki narod treba da nađe svoj put.

Postjugoslovenske države

Omer Karabeg: Kako je Latinka Perović gledala na postjugoslovenski prostor? Da li je videla mogućnost da se nove države, koje su nastale nakon raspada Jugoslavije, oslobode trauma prošlosti i počnu da žive kao dobri susedi?

Dubravka Stojanović: Ona je dosta sumnjala u takvu vrstu budućnosti polazeći pre svega od stanja u Srbiji koja se ni posle 2000. i odlaska Miloševića nije suočila sa onim zbog čega je Srbija ušla u ratove devedesetih. Smatrala je da su, dok se to ne dogodi, šanse za stvarnu normalizaciju odnosa među novim državama veoma male. Naša sadašnjost to i potvrđuje. Ali ona od toga nije odustajala. Bila je šefica najvećih projekata koji su obuhvatili sve jugoslovenske istoričare.

Neumorno je putovala po regionu gotovo do poslednjeg trenutka već teško bolesna. Išla je svim mogućim prevoznim sredstvima i do dalekih destinacija do kojih nije bilo aviona ili nekog udobnijeg prevoza. Verovala je da svuda nastaju neke nove generacije sa kojima je želela da se sretne.

Mnogo je radila i sa mladim istoričarima. U Beogradu nema mladog istoričara antinacionalističke provenijencije s kojim nije radila na svakom tekstu, na svakom promišljanju prošlosti verujući da će nove generacije moći da otvore ozbiljan dijalog o tome šta nam se dogodilo.

Husnija Kamberović: Latinka Perović je govorila da moramo priznati realnosti na postjugoslavenskom prostoru, a te realnosti su države koje su nastale nakon raspada Jugoslavije. Vjerovala da jedino uključivanjem u šire evropske integracije te države mogu imati zajedničku perspektivu i da je to put da se prevaziđu traume prošlosti.

Pašićeva pisma i govori

Omer Karabeg: Šta je osnovna karakteristika pristupa istoriji Latinke Perović?

Dubravka Stojanović: To je pre svega sveobuhvatnost i ogroman rad. Mislim da nema istoričara koji je toliko radio kao ona. Kad kažem sveobuhvatnost, mislim na to da je ona, dok je radila na jednoj knjizi, objavljivala i istorijske izvore na osnovu kojih je došla do istoriografskih zaključaka. Recimo, ona je objavila pisma Nikole Pašića koja su izuzetno važna. Napravila je izbor ključnih pisama iz kojih se vidi njegova ideologija.

Objavila je skupštinske govore Nikole Pašića – imala sam sreću da sam na tome zajedno s njom radila – gde se vidi kako je on nastupao u Narodnoj skupštini i manipulisao, koja je to vrsta populističkog govora. Ili, ako piše o ruskim temeljima ideja Nikole Pašića i radikala, usput objavi pet, šest knjiga ruskih mislilaca – Lavrova, Nečajeva, Hercena i drugih.

Ona nije samo objavljivala rezultate svojih istraživanja već je javnosti pružala mogućnost da i sama pročita izvore. Latinka Perović se bavila istorijom ideja što je retka oblast u okviru naše istoriografije upravo zbog toga što je veoma teška. Morate jako dobro da poznajete svetske idejne tokove, glavne i sporedne puteve.

Ona se, pre svega, bavila istorijom socijalizma koja je prebogata traganjima za pravom idejom. Sve to morate da znate da biste kod aktera političkog života u Srbiji prepoznali koji su njihovi stvarni izvori, koji su to stvarni uticaji. Iza toga je stajao neverovatno veliki rad. Radila je najmanje 12 sati dnevno, svakog dana, svakog vikenda, svakog praznika.

Husnija Kamberović: Pored temeljnosti Latinka Perović pokazivala je i veliku odgovornost prema predmetu svog istraživanja što nije čest slučaj u našim istoriografijama. Za razliku od nekih drugih istoričara nikada nije težila senzacionalizmu. Iako su njezine teme uvijek bile aktuelne i važne, ona ih nikada nije obrađivala na senzacionalistički način kako to mnogi rade.

San o modernoj Srbiji

Omer Karabeg: Latinka Perović je govorila da narodi nestaju u istoriji ako krenu pogrešnim putem. Bila je opsednuta modernizacijom Srbije. Nudila je alternativu nacionalističkoj stvarnosti, ali to je bio glas vapijućeg u pustinji. To je bila prosvetiteljska misija o koju se srpsko društvo oglušilo. Mislite li da će Srbija jednog dana shvatiti njene poruke?

Dubravka Stojanović: To ne možemo da znamo mada nam to danas izgleda dalje nego u prethodnim decenijama dok je ona stvarala, govorila, pisala. Ali ona je za svoje delo i dela svojih koleginica i kolega uvek govorila – znate šta, to je sada napisano i objavljeno i to se ne može zaobići. Ja nisam tako sigurna da se to ne može zaobići jer se već jako dugo vrlo uspešno zaobilazi. Ali to je u svakom slučaju neka vrsta predanja. Kao da je bila svesna da to radi za neke buduće generacije. Jer ove sa kojima je živela bile su na veoma suprotnim pozicijama.

Bila je svesna da je potrebno da ostavi svoje analize, znanja, izvore, pa ako ih neko jednog dana bude razumeo, shvatio i u krajnjoj liniji primenio stvarajući drukčiju, modernu Srbiju – to bi bio pravi rezultat njenog dela. Latinka Perović je zaista bila gotovo opsednuta idejom modernizacije. To je obeležilo i srpske liberale početkom sedamdesetih godina prošlog veka, bio je to pokušaj liberalizacije i modernizacije Jugoslavije, njene privrede, političke sfere i same države.

Kasnije kao istoričarka opsesivno se bavila time zašto modernizacija nije uspela. I to ne samo modernizacija u vreme socijalizma već i razni pokušaji u 19. veku zbog čega se veoma posvećeno bavila srpskim liberalima ili naprednjacima tog vremena koji su sprečeni u pokušajima modernizacije.

Za to je najbolja paradigma njen čuveni tekst o otporima izgradnji železnice u Srbiji 1882. Pobuna protiv izgradnje železnica bila je paradigma otpora modernizaciji u Srbiji. U krajnjoj liniji ona je i jugoslovenske ratove devedesetih videla kao pokušaj da ne dođe do modernizacije da bi tradicionalne, stare elite zadržale moć.

Husnija Kamberović: Mislim da je njena opsjednutost modernizacijom bila pokazatelj koliko je željela vidjeti modernu Srbiju, koliko je željela živjeti u jednoj modernoj državi. Ne znam da li će njene ideje biti nekada prihvaćene u Srbiji, ali čini mi se da su ljudi izvan Srbije, u regionu, u Latinki Perović zapravo vidjeli jednu modernu Srbiju i da su na neki način iskazivali nadu da će Srbija doista prihvatiti njene ideje – da će postati jedna stvarno moderna, a ne nacionalistička država.

Ceo tekst čitajte na sajtu Radio Slobodna Evropa.