Lokalni izbori u deset opština: Vučić ili kataklizma – birajte

Srpska napredna stranka ostala je ovde kao nužna datost sa kojom se mora doći do apsolutne većine, ipak, Pokret za narod i državu nije buknuo onako kako je to predsednik najavljivao prošle godine (izgleda se i SPS još uvek nešto pita).

No, trenutno lišen velikog pritiska na ulici, koji ga jedini tera na uzmicanje i ustupke, to više i nije toliko bitno. Uz staru partiju smišljen je novi slogan – „Naša porodica“.

Vučić nije pobedio niti na jednim izborima koje nije sam organizovao. Prvu pobedu 2012. godine doneo mu je Tomislav Nikolić. Već na sledećim izborima koje je upriličio, zategao je čitavu dostupnu aparaturu i uz „c! c! gizde!“ poterao glasače. Na meniju su tih godina bili evri (mnogo evra) i ulazak Evropsku uniju.

Sećam se reportaže sa vanrednih parlamentarnih izbora iz 2014. godine iz okolnih novosadskih naselja, ostali smo naivno zamišljeni nad činjenicom da su ljudi u buljucima i bukagijama (figurativno zasad) dovođeni pred kutije. Tako je ostalo do danas.

Kao što se neki sećamo i da su samo dve godine pre toga, na poslednjem glasanju koje se može nazvati izborima, naprednjaci, kao daleko najpopularnija opoziciona stranka, u Novom Sadu osvajaju 16,4 odsto glasova, nategnutih 0,3 odsto više od trećeplasirane LSV. Ostaje nam jedino da vidimo da li Vučić na svojim izborima može i da izgubi?

Kampanja protiče kako smo navikli – u ritmu SNS samohotke. Zloupotrebljava se sve dostupno, od institucija do resursa. Mazi se i bije, kupuje i hapsi, obećava i preti. Iskorištavaju se najranjiviji; deca, bolesni i siromašni. Pred praznik lokalne demokratije, uslovi su takvi da se pripremamo kao da idemo da izveštavamo sa fronta, a ne izbornog dana.

Stvorena je atmosfera kako mora biti deset nula za predsednika. Obećanja su globalna, pa skoro i galaktička, biranje Vučića na ovim lokalnim izborima jedini je način da preživimo treći svetski rat koji je predsednik već obnarodovao. Dakle, sada se bira da nam budućnost bude jednako loša („da ne čuje zlo“), nema više proleća i cveća evopskih integracija, pred vratima je, zaboga, apokalipsa. A ko će nas napasti?

Možemo da biramo, ali za sada su favoriti Hrvati. Nije nam još iskomunicirano šta tačno žele da osvoje, ali to mogu biti EPS ili Telekom? Trećeg nema, sve ostalo ionako nije naše. Možda Beograd na vodi, čiste pakosti radi? I nema veze što je upravo Hrvatska, od svih zemalja na ovoj kugli, ona u koju odlazi najviše naših građana da nešto zaradi, cirka više od 50.000 svakog leta. Naravno, tamo odlaze jer nas svi mrze i mi živimo bolje od njih.

Studenti su pristali svesno da učestvuju na nameštenim izborima. Da odgovaraju na pitanja „da li su ustaše“ ili iznose mišljenja o kineskim hipersoničnim raketama u centru Sevojna. Ali nije da su imali mnogo drugih opcija.

Njihova kampanja dobrim delom se svodila na pešačenja i odlaske od „vrata do vrata“, što je takođe jedno od ređih mogućnosti koje imaju u ovim hermetički zaptivenim uslovima, koje im upriličuju razne izborne komisije, državni i privatni sektor, te mediji.

U kampanji se bore protiv hodajuće brončane statue predsednika, od koje se odbijaju sve kritike. A ispod nje je zapravo sjaj i beda srpskog neofeudalizma. I sijaset tema za lokalne izbore. Kad bi oni to bili. Jer, za početak, nema tog lokalnog SNS funkcionera koji nije postao mali tajkun u svojoj sredini. I nema načina da objasni kako je sa platom od 1000 evra pokupovao toliko stanova u Beogradu, postao ulickani investitor ili odakle mu lova za hotel i vinariju?

Masno plaćeni SNS krešendo u Areni otkriva ambicije da predsednik želi da vlada i posle ovih lokalnih izbora, pa i onih parlamentarnih, pa i onih posle njih, zapravo, svakih sledećih koje bude bio u mogućnosti da organizuje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.