Foto FoNet Milica Vučković Komemoraciju Dragoljubu Mićunoviću, izuzetnom profesoru, filozofu, eruditi, beskompromisnom borcu za demokratiju i slobodu u vreme kada demokratije nije bilo u našoj zemlji, osnivaču moderne Demokratske stranke i plemenitom, toplom čoveku, danas je u Prostoru „Miljenko Dereta“ organizovao Fond Centra za demokratiju, čiji je osnivač takođe bio.
Opraštanje Nataše Vučković, sekretarke FCD, koja je s njim decenijama delila borbu za demokratske promene, prenosimo u celosti:
„Svako ima svoje viđenje Mićuna, nastalo iz autentičnog iskustva i vremena provedenog s njim. Mićuna sam upoznavala i pratila tokom 36 godina saradnje, u Demokratskoj stranci, u Narodnoj skupštini, u parlamentarnim delegacijama, i evo, poslednje 32 godine u Centru za demokratiju.
Mićun je sve do svoje šezdesete godine živeo relativno relaksiranim životnim ritmom intelektualca i disidenta. Iako je političar bio već odavno, sa izborom za predsednika Demokratske stranke on je 1990. počinjao novu profesiju, političku, koja je nametala veću disciplinu u svakodnevnom životu i promenu navika. Neke je prihvatao s lakoćom.
Do tad uvek u džemperu i džinsu, bar kako fotografije iz tog ranijeg vremena pokazuju, počeo je da nosi odela tek kad je već bio šezdesetogodišnjak. Voleo je tu promenu i sve češće se hvalio novim lepim kravatama. Prema nekim novim nametnutim obavezama gajio je i veliki otpor. 1992. godine Zoran Đinđić je angažovao prve telohranitelje za njih dvojicu – bezuspešno.
Svako praćenje za Mićuna je bilo ograničenje slobode i podsećalo ga na policijsko uhođenje. Vazda je smišljao svakojake načine da im utekne, prevari ih i zaobiđe, pa im onda priđe s leđa, šaleći se se njima. Kad je oktobra 2000. izabran za predsednika Skupštine SRJ, od
neorganizovanog i nedisciplinovanog Mićuna više nije bilo ni traga.
Kao da je oduvek bio na visokoj državnoj funkciji, poznavao je sve tajne zanata i protokola i više nikad nije zakasnio na sastanak. Mićun je, to svi znamo, bio sjajan govornik. Nikad nije pisao svoje govore, ponekad je skicirao par teza, a izgovarao bi ih u jednom dahu. Žao mi je što su mnogi ostali nezapisani.
Mićunova radoznalost nije imala granice. Svoje široko, enciklopedijsko znanje stalno je unapređivao, osvajajući nove teme i upoznajući nove
autore. Uživao je u trenucima kad je s Natalijom vodio filozofske rasprave i razgovore o novim knjigama koje je ona poslednjih godina
mnogo redovnije pratila.
Ako bi vam dao da pročitate knjigu koju je on prethodno pročitao i, kako bi on rekao „preorao“, to je bila naročita poslastica – čitati knjigu s
njegovim komentarima, pitanjima, izrazima slaganja ili neslaganja običnom olovkom izdašno upisavianim na marginama. Kao da čitaš dve
knjige!
Progresivnost i strastveni otpor prema svemu okoštalom i konzervativnom obojilo je tolike njegove govore i članke. Nacionalista
nije bio, ali je razumevao šta je država. U njega su bili utkani i srpski, i crnogorski, i toplički i jugoslovenski i evropski identiteti. Imao je prijatelje širom regiona i Evrope. Voleo je Jugoslaviju i nije razumevao zašto su ljudi više voleli da žive u maloj umesto u velikoj zemlji.
Za Mićuna sloboda nema granica osim slobode drugog. Bio je iskreni borac za rodnu ravnopravnost, razumevao je teškoće s kojima se žene
suočavaju u društvu. Bio je ponosan na svoj tekst „Muški zločin i izvinjenje“. Bio je levičar, osetljiv na društvene nejednakosti.
Govorio je strastveno protiv neograničenog bogaćenja pojedinaca današnjeg vremena, sebičnog individualizma, opadanja kvaliteta obrazovanja i zdravstva i otsustva solidarnosti.
I za razliku od gotovo svih naših političara, Mićun je bio čovek kulture: odlično je poznavao klasičnu muziku, čitao je i pisao poeziju, odlazio je
redovno u pozorište – radovao se da vidi novu postavku „Garderobera“ ovog maja – to mu se nažalost nije ostvarilo. Želeo je da vidi sve što se moglo videti.
U programe svojih diplomatskih poseta drugim zemljama obavezno je uključivao muzeje što nije običaj naših delegacija. Za razliku od mnogih ljudi iz njegove generacije, spremno je prihvatao nove tehničke izume i ambiciozno pristupao svakom novom smart telefonu ili softveru. Nije propuštao prilike da se s mladim ljudima susreće, razgovara, podučava ih.
Njegova erudicija nije ga sprečavala da s velikom veštinom prenosi znanje mladima na razumljiv i zanimljiv način. U predavanjima na Politeji o demokratskim institucijama i procedurama vešto je kombinovao moderne teorije ilustrujući ih antičkim primerima, živopisno oslikavajući antičke junake i njihove dijaloge.
Čitava plejada mladih ljudi uživala je poslednjih decenija njegovu podršku i prijateljstvo, Miloš Smiljanić, Marko Eloriaga, Alisa Marić, Andreja
Trajković, Vuk Vuksanović, Višnja Mićunović, Stefan Milivojević i sad njegov sin Dimitrije, da pomenem samo neke među njima. Mićun je uvek bio neposredan u kontaktu s ljudima, prolaznici na ulici su ga uvek zvali „Mićune“ i pozdravljali srdačno kao da im je jako blizak poznanik.
U odnosu sa svojim saradnicima, Mićun nije uspostavljao hijerarhijske odnose, sa svakim je rado razgovarao, voleo da čuje njihova mišljenja, s mnogima se i družio. Sa svakim dolaskom u našu kancelariju, donosio bi vedrinu i pregršt priča o zgodama. Prema ljudima je uvek nastupao u dobroj nameri, s osmehom. Razumevao je ljude i njihove slabosti, praštao je mnogima male i velike izdaje, u prijateljstvu je bio odan i velikodušan, svojim smislom za humor i svojim šalama zabavljao nas je vazda.
Politiku je Mićun uvek doživljavao kao kolektivni poduhvat. Političke stranke koje je vodio video je pre kao zajednice prijatelja i saboraca
nego kao okupljene konkurente, iako je naravno znao koliko su pojedinačne ambicije važni pokretači političkih akcija.
Zalažući se za demokratske procedure, citirao je često Džefersonovu rečenicu „kompromis je strategija demokratije“ ali se za demokratiju borio beskompromisno, sa ogromnom ličnom hrabrošću.
Ne znam koliki je deo svoje hrabrosti i optimizma crpeo iz svega što je preživljavao kao mlad, a koliki iz ogromne ljubavi svojih roditelja, pre
svega majke Kose, tog čvrstog stuba njegovog detinjstva, dečaštva i mladosti.
Kad smo ga jednom pitali šta misli zbog čega ljudi koji su preživeli logore posle dugo žive, odgovorio nam je: Mislim da je to zbog toga što više nemamo strahova. Jer život je satkan od strahova. Kad kao mlad čovek prođete kroz logorske strahote i to preživite, živite bez straha.
Nama, njegovim saradnicima i prijateljima, ostaju Mićunova dela, govori, brojna sećanja na njegove priče i savete, kao putokazi u ovom
vremenu. I kao amanet u borbi za demokratiju. Živeće večno kroz svoja dela i naša sećanja“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
