„Tu nema čega nema”: Da li su podele na režimskoj strani veće nego među opozicionim akterima?

Politikolog Aleksandar Ivković ocenio je da antirežimsku stranu trenutno čini pet entiteta, ukazavši da se opozicija donekle konsolidovala u odnosu na ranije cikluse. Ipak, on je upozorio da eventualni izlazak na izbore sa pet kolona ne bi bio optimalan jer bi to dovelo do rizika od rasipanja glasova i neprelaska cenzusa za manje aktere. Procenio je da bi u tom scenariju studentski pokret bio dominantan, dok bi se cela kampanja svela na referendumski izbor između Aleksandra Vučića i studentske liste.

Ivković je naveo da je jedna zajednička opoziciona lista malo verovatna, a posebno je izrazio skepticizam prema iskrenoj želji koalicije NADA i Branimira Nestorovića da uopšte smene vlast.

Sa druge strane, istakao je da su podele unutar vladajućeg bloka zapravo ozbiljnije od onih u opoziciji jer se tamo radi o većem ulogu, dok su sukob međuantirežimskim akterima i uglavnom simbolički i odražavaju višedecenijske ideološke razlike.

Na kraju, zaključio je da užarene rasprave na društvenim mrežama nemaju dramatičan efekat na šire javno mnjenje i da njihovu važnost ne treba preuveličavati.

Analitičar Dragomir Anđelković kaže za Danas da je mržnja među strankama vladajućeg bloka velika, a ne podele.

“SNS maltretira svoje manje partnere godinama, a oni su zbog toga jako kivni”, kaže naš sagovornik.

Međutim, on ističe da to ne znači da postoje podele, dodajući da rukovodstvo SPS-a i drugih koalicionih partnera SNS-a, “ćuti, mrzi i trpi”.

“Tek kada Vučić bude padao sa vlasti, podele će izbiti na površinu, i partneri će pokušati da se svete ili bar spašavaju na štetu SNS ekipe”, zaključuje Anđelković.

Direktor instituta za filozofiju i društvenu teoriju Dejan Bursać ocenjuje da je dinamika na srpskoj političkoj sceni zanimljliva, praktično od začetka Vučićevog režima.

“Vi kad pogledate, tu nema čega nema. Tu su i radikali, i Zavetnici, i etničke manjine, i Vulin kao ekstremni levičar, bivši delovi DOS-a, proevropski, antievropski, prozapadni, proistočni, monarhisti, komunisti. Svi su oni zajedno, i sve ih veže nekakav isključivo materijalni interes, odnosno ideja da budu na izvoru budžetskog finansiranja”, objašnjava.

On smatra da više nema iluzije da nijedna od tih stranaka više nema ideologiju, dodajući da je njihova ideologija da budu na vlasti da bi mogli imati pristup raspodeli, odnosno pristup budžetu zemlje, odnosno novcu građana Srbije.

Ukoliko postoje problemi u raspodeli tog novca, kako objašnjava, ta koalicija bi mogla da ima internih problema. Sa druge strane, naš sagovornik ističe, da će ta koalicija pući onog momenta kad siđu sa vlasti.

“Jasno je: izborni poraz bi značio kraj te koalicije i značio bi veliki pad popularnosti uopšteno, SNS-a kao glavnog nosioca, i svih ostalih. To je ovo što sad vidimo u Mađarskoj, da je Orbanova stranka pala na nekih 20-ak posto u anketama. Zašto? Zato što su izgubili pristup budžetu, a budžetom plaćaju deo svojih glasova, odnosno pristalica. Dakle, imaju jedan klijentelistički režim. Praktično, kod njih se sve vrti oko tog materijalnog, a materijalno nije njihovo, nego je državno. Dakle, da se zakače na državni budžet i da se time održavaju na vlasti”, kaže Bursać.

Sa druge strane, on ističe da imamo protivnike režima, kod kojih je jedna zanimljiva situacija, isključujući Studentski pokret, iako je i on vrlo heterogen. Prema njegovim rečima, oni imaju zajednički cilj, a to je smena režima.

Antirežimski blok manje-više ima osnovnu zajedničku ideju, napominje, da zemlja treba da se demokratizuje, vladavina prava i slično, dodajući da je njihov glavni problem to što ne mogu da se dogovore oko kolona. Odnosno, sitne zađevice.

“I to je tako godinama, i godinama unazad, u opoziciji. Bile te zađevice lične prirode, iz nekih njihovih ranijih političkih odnosa, ili su te zađevice, efemerne, ideološke stvari koje strankama koje imaju jasan cilj, a to je smena režima i demokratizacija zemlje, ne bi trebalo da u načelu smetaju u kreiranju neke velike koalicije i dogovoru o saradnji. Njima takve stvari u stvari smetaju. Dakle, mi imamo jedan paradoks gde se heterogenije stranke režima drže zajedno, jer ih drži materijalno, a ove druge stranke opozicije imaju često problema da se dogovore, iako imaju zajednički cilj, vrlo sličnu ideologiju, i ja bih rekao, vrlo slično glasačko telo” zaključuje Bursać.