Srbija između čekića i nakovnja, Vučić između Moskve i Odese

Ali je želja za konstruktivnim odnosom sa Rusijom, pitanje Kosova i prorusko raspoloženje unutar konzervativnog desničarskog dela srpskog elektorata uzrok što se Srbija sam pozicionira između čekića i nakovnja, sumiraju sagovornici Danasa put predsednika Srbije, Aleksandra Vučića na samit Ukarjine i zemalja Jugoistočne Evrope.

Iako je ovo četvrti samit u ovom formatu kojem Vučić prisustvuje, ovaj put Vučić odlazi bez prethodne najave, koja za javnost iznenadno stiže na dan puta, a to primećuju i ukrajinski mediji.

Moguće da je Vučić to tajio, jer, kako je sam rekao, zna da u Srbiji ima mnogo ljud koji emocionalno reaguju protiv Ukrajine. Možda nije želeo da ih iritira pošto ih je „namirio“ pre mesec dana putom u Moskvu. Ni provladini mediji ovoj poseti nisu dali preveliki značaj, osim što su istakli da na samit nije pozvano Kosovo.

Odlazak u Odesu ne znači i da će se Vučić ponašati onako kako se od njega na tom samitu očekuje.

On nije potpisao zajedničku deklaraciju, iz koje ovaj put niej izbačen deo u kojem se traži jačanje sankcija protiv Rusije, a nije ni odao počast ukrajinskim žrtvama rata.

Uprkos tome, predsednik Ukrajine, Volodimir Zelenski, je pristao na bilateralni sastanak sa njim.

Uzimajući sve ovo u obzir postavlja se pitanje da li je Vučić dobro postupio otišavši u Odesu i ponašajući se na način na koji se ponašao, odnosno šta bi bilo bolje da je uradio.

Nikola Lunić, konsultant u oblasti geopolitike i bezbednosti, za Danas kaže da se Vučićev odlazak na Samit u Odesi može smatrati razumnim i strateški korisnim za spoljnopolitičku poziciju Srbije.

– U geopolitičkom kontekstu, a posebno u svetlu evropskih integracija i pozicioniranja Srbije kao stabilnog regionalnog partnera, ovo je korak u dobrom pravcu pod uslovom da ne ostane izolovan gest, već deo šire inicijative Beograda – kaže on.

I dodaje da je predsednik Srbije učešćem na Samitu eksplicitno odgovorio na optužbe iz nekih evropskih zemalja da je pod potpunim uticajem Kremlja i pokazao da je spreman na viši oblik saradnje sa Ukrajinom i regionalnim partnerima.

– Time je poslao poruku Briselu o posvećenosti EU integracijama i donekle ublažio međunarodni pritisak. Međutim, unutrašnjepolitički rizici i mogući negativni efekti u odnosima sa Rusijom su realni – skreće pažnju Lunić.

Prema njegovim rečima, imajući u vidu oktroisanu vojnu neutralnost koju nam je politička elita nedemokratski nametnula 2007, Srbija se danas suočava sa objektivnom opasnošću izolacije i nepoverenja, kako sa Istoka, tako i sa Zapada.

– Nepotpisivanjem završne Deklaracije sa Samita, Vučić očigledno želi da ublaži kritike iz Moskve kako bi produžio gasni aranžman, ali i negativne reakcije konzervativnih krugova koji bi mogli da pogoršaju aktuelnu društvenu krizu u Srbiji. Ipak, za izostanak sa odavanja počasti žrtvama rata i braniocima slobodne i suverene Ukrajine, Vučić jednostavno nema opravdanje. Taj gest nam ukazuje da nemamo spoljnu politiku koja nam se već predugo svodi na retoriku režima i levitaciju između interesa velikih sila – smatra on.

Na žalost, kaže, negde smo usput izgubili sopstvene nacionalne vrednosti i principe, a spoljnu politiku zatočili u istorijskim predrasudama, tabloidnoj retorici i politikantskoj matematici o rejtingu.

– U situaciji kada su zemlje regiona izabrale kolektivni koncept bezbednosti kao efikasan odgovor na sofisticiranost savremenih pretnji, Srbija bi trebala da gradi budućnost, a ne da se zarobljava u prošlosti, te da investira u mlade, a ne da leči komplekse neostvarenih teritorijalnih ambicija. I, naposletku, da političari svih uverenja služe Srbiji, a ne Srbija njima – ukazuje on.

Za Igora Novakovića, direktora istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove – ISAC fonda, ovde je reč o tome što je Srbija i dalje između čekića i nakovnja zbog odluke da ne uvede sankcije Ruskoj Federaciji i da pokušava da na svaki način pokaže konstruktivnost i prema jednoj i prema drugoj strani, putom u Moskvu 9. maja i sad puta u Ukrajinu.

On kaže da pokušavamo da se ne zamerimo RF i da na ne vojni način pružimo podršku Ukrajini, iako se isporuka oružja i municije Ukrajini odvija na način za koji Srbija bar formalno pravno nije odgovorna.

Upitan da li je takvo ponašanje pravi način, odgovara da nema sud o tome jer je stava da ako nam je cilj da budemo članica EU ovo svakako ne bi trebalo da bude put.

– Ali očigledno pitanje odnosa Beograda i Prištine diktira i dalje mnogo toga. I mi se u suštini pozicioniramo između čekića i nakovnja. Da li može tako, može, ali koliko će to da traje videćemo. Male države svakako traže multilateralne odnose. Ali pitanje KiM i prorusko raspoloženje unutar desničarskog dela srpskog eletrorata je uzrok zašto se ovako ponaša vrh države – zaključuje Novaković.