Svilanović: EU mora da smanji zavisnost od kineskih tehnologija i lanaca snabdevanja

To u podkastu ,,Pola sata Demostata” kaže bivši ministar spoljnih poslova Srbije Goran Svilanović. U razgovoru koji je vodila Mirjana Stevanović, on posebno naglašava da je EU kao zajednica dosta uzdrmana Dragijevim izveštajem, zato što je on pokazao da se uspavala u uverenju da su “dobrostojeći”. Objašnjava da je taj izveštaj pokazao da postoje ozbiljni razvojni i problemi u tržišnoj utakmici sa velikim igračima koji su otišli mnogo ispred, pre svega SAD i Kina. Taj izveštaj je ozbiljno uzdrmao EU i otvorio je pitanje zašto je nazadovala, postala manje bitna u globalnim okvirima. Pri tom, izveštaj je napravljen samo sa pogledom na ekonomiju. U međuvremenu je došao izbor Trampa za novog predsednika SAD, što je dodalo značaj temi, jer on Uniju stavlja malo po strani, razgovara na partnerskom nivou samo sa Velikom Britanijom, bivšom članicom EU i sa nekoliko zemalja koje vidi kao respektabilne, poput Nemačke i Francuske.

– Tačno je da su pandemija i rat u Ukrajini otvorili važna pitanja. Sada prisustvujemo ozbiljnom dijalogu između SAD i Ruske Federacije, sa mnogo ,,štucanja”, ali i dijalogu između SAD i Kine u vezi sa carinama. Evropska unija nikako da sedne za sto i postane subjekat u ovim razgovorima. Verujem da posle američkih izbora u Uniji postoje dve ključne reči: strah od administracije SAD jer se razvilo jedno nepoverenje, kao da nisu sigurni da li su se možda u jednoj tački sreli predsednici SAD i Rusije a da je ta tačka: ,,EU nam nije neophodna i želimo da je rastavimo na sastavne delove”. To je ozbiljan strah. Drugo je nepoverenje u to što radi nova administracija, nepoverenje u sopstvenu poziciju i mislim da je ovo trenutak u kome se najviše očekuje da li će biti dogovora. Ja tu nisam siguran. Nadam se, verujem da će EU uspeti da se vrati za sto, da porazgovara sa SAD i da reši ekonomski deo problema, to su carine. A ostaje i drugi nivo za koji je deo mojih saradnika iz EU još optimističniji a to je bezbednost. Shvatili su, istina je da su se previše oslonile na SAD i da su premalo investirali u bezbednost. I ako bi to unapredili, verovatno je da bi dijalog sa SAD bio unapređen. Voleo bih da se to dogodi ali cena je dosta velika – nagoveštava Svilanović.

Do pre samo nekoliko meseci, podseća, u svim razgovorima o ekonomiji je dominiralo: zelena, zelena, zelena (agenda). Sada se događa da EU iz zelenog polako klizi u braon, tako što će da investira u bezbednost, u oružje.

– Brutalno i potpuno jasno. Nisam srećan zbog tog procesa, meni je srce na strani zelenog, ali vidim da se ubrzano smanjuju kriterijumi EU i da na sličan način reaguju kao i administracija SAD. Više gledaju ka bezbednosti, bar tu da imaju dobar razgovor. Ako se dogovore i oko carina, onda ćemo uspostaviti neko partnerstvo. Ako ne, onda razgovaramo o jednom potpuno drugačijem svetu u kome se ponovo dele karte i u kome za stolom sede Rusija, Amerika i Kina, a nisam siguran koliko mesta ima za EU. Ona mora da se trgne, da ima više poverenja u sebe jer je i dalje mnogoljudna, sa 500 miliona ljudi, nasuprot 150 u Rusiji i oko 250 u SAD.

To poverenje treba da vrati kroz neke ozbiljne politike, poput odnosa prema kritičnim materijalima, kao i prema temama iz Dragijevoj izveštaja. Tu su dve tačke ključne – jedinstveno evropsko tržište mora da funkcioniše po pravilima koja su definisana. Druga je, ako hoće da unaprede svoju kompetitivnost moraju da neke od tehnologija i lanaca snabdevanja zaokruže tako da budu u većoj meri nezavisni pre svega od Kine a zatim i od drugih u svetu – navodi Goran Svilanović i dodaje kako je to otvorilo pitanje na koji će način EU da kompenziraju lance snabdevanja.

Prvi korak je autsorsovanje, da se sve ono što je bilo u Kini vrati u EU. Drugo pitanje koje se postavilo je gde su kritični materijali neophodni za razvoj, jer Evropa nije investirala u svoje okruženje a sada je suočena sa tim da mora da proizvodi više i da kompletira linije dobavljača. Proces koji je unazad 20 ili 30 godina uzdigao Kinu jer je stalno ulagala i koristila svoje resurse, sada mora da se primeni i u Evropi ukoliko ona želi da bude nezavisna od drugih.

– Mislilo se da su tehnologija i nauka u Americi, ali se ispostavilo da Kina može najpre da iskopira a onda i da dogradi i sama stvori. Da se predstavi kao velika sila što danas i jeste. Po nivou demokratije – ne, ali kad razgovarate o tome koliko se unapred misli, aktivno radi, ne možete imati negativan komentar na Kinu. Ona gleda jako daleko i razvija politiku koja je vodi ka tome da u ekonomiji postane svetska sila broj jedan. Videćemo kakav će rezultat biti ovog obnovljenog dijaloga između Vašingtona i Pekinga oko carina, to je jako uzdrmalo ekonomiju u svetu i na neki način se Evropa osetila uskraćenom, u drugom planu – ističe Svilanović i naglašava da osim vraćanja poverenja u sebe, ona mora da izdvoji više za bezbednost, naučni razvoj, za kompletiranje razvojnih lanaca na svojoj teritoriji ili u neposrednom okruženju.

Kritične sirovine, lanci snabdevanja

Na pitanje da li će u najavljenim razgovorima sa Kinom, EU imati bolju poziciju ukoliko zaokruži svoje lance snabdevanja i podrži ubrzanu realizaciju 47 strateških projekata, Svilanović navodi da je to prva reakcija i direktan rezultat nakon Dragijevog izveštaja.

– To mora da se uradi i tačno je, deo strateškog plana je da se definiše koji su to projekti i da se u njih dodatno investiraju sredstva. Naravno, najkontroverznije za nas, pošto govorimo i o Srbiji, je šta će biti sa projektom ,,Jadar”, da li će biti na listi ili ne. Ja to ne znam. Mislim da je svako ko je o tome nešto pričao, samo nagađao. Ali je tačno da se itekako iz Evrope gledalo na taj projekat. Šta to znači u budućnosti, ne znam. Posebno je neizvesno zbog tako složene političke situacije iz koje će se tražiti izlaz pa se ne zna koja će vlada biti i kako će da definiše svoju razvojnu politiku. U to ne bih ulazio a ne znam ni tehnički odgovor na pitanje da li će taj projekat da bude viđen kao strateški. Ali, tačno je to da je EU pokušala da napravi mapu svojih strateških projekata da bi videla šta zaista može sama i u kojoj meri može da obezbedi relativnu nezavisnost. Kako sada stvari idu, nemoguće je biti potpuno nezavisan od Kine, ali je zadatak da se nivo zavisnosti smanji. Pri tom, nije dovoljno odrediti neki projekat kao strateški, već je potrebno mnogo investirati i to u skladu sa već jako razvijenim standardima zaštite životne sredine. A to otvara čitav niz pitanja – ističe sagovornik Demostata.

Na može da zamisli, kaže, da EU odustane od sopstvenih ekoloških standarda, jer to što će da ide iz ,,zelenog u braon”, ne znači manji nivo zaštite sredine. Siguran je da građani Evrope neće dozvoliti da se zaborave važeći standardi koji su daleko iznad onih koji se primenjuju u bilo kom delu planete – ,,Siguran sam da Evropljani neće dozvoliti ni da se u njihovom susedstvu narušavaju ekološki standardi’’.

– Uveren sam da kada je u pitanju politički i ekonomski razvoj moje zemlje, pogled može da bude uperen samo u Brisel. To ne znači zatvaranje vrata prema Rusiji, arapskom svetu, Kini ili SAD. To samo znači da mi tu trgujemo, tu živimo, radimo, ako se iseljavamo to su prve zone iseljenja i kada razgovaramo o migrantskoj politici, ko u našu zemlju dolazi ili odlazi – moramo da se vratimo na jedinog stvarnog partnera. Svet je podeljen, interesi su različiti a mi treba da ih prepoznamo i poštujemo ali i da svaki put pogledamo od čega živimo – ističe Svilanović.

Podseća da su na listi najvećih deset izvoznika iz Srbije, prve tri kompanije kineske, broj četiri je tek prva nemačka firma koja je deo lanca snabdevanja nemačke automobilske industrije. Prvi zaključak je da tu baš i nema srpskih proizvođača, drugi je – mi izvozimo sirovine.

– To je tužno. Ako je to rezultat višedecenijskog razvoja Srbije onda treba biti iskren, teško da će se to u budućnosti preko noći promeniti. Svaka vlada treba da gleda taj spisak, da nastoji da ga menja razvojnom politikom koja će doneti veće učešće gotovih proizvoda i novih tehnologija. U savremenom svetu te stvari idu zajedno. Upravo je to priča o strateškim projektima EU, sa čime će da se uđe u novi ciklus tehnološkog razvoja. To su teme kojima će svaka Vlada Srbije, ko god je bude formirao, morati da se bavi. Naše okruženje je EU, mi smo deo Evrope i nadamo se da ćemo biti prvo deo jedinstvenog evropskog tržišta koje funkcioniše po ozbiljnim pravilima a u drugom koraku, ako uđu u Uniju Crna Gora i Albanija, biću uveren da je proces pridruživanja živ i da je budućnost Srbije punopravno članstvo. U međuvremenu, mislim da treba da koristimo sve prednosti zemlje-kandidata ali i da radimo sa svim drugim partnerima – kaže Goran Svilanović.

Odlazak Vučića u Moskvu

Nije fer to što smo dovedeni u situaciju da se opredeljujemo između dva narativa – da li je 9. Maj Dan pobede ili Dan Evrope, kaže Svilanović, i dodaje da u današnjem svetu to jeste izbor koji ima svoje posledice. On objašnjava zbog čega je odlazak predsednika Srbije Aleksandra Vučića na paradu u Moskvu izazvala u Evropskoj uniji toliku napetost.

– Radio sam u jednoj od najvećih regionalnih organizacija OEBS-a od 2008. do 2012. godine i svaki put u te četiri godine prijem povodom 9. Maja pravila je ambasada Ruske federacije i čitav niz zemalja zajedno sa njom. A pravila je i Evropska unija. Kako je to bio period mnogo boljih odnosa između velikih sila, oni su imali komunikaciju, pa ako je jedan skup zakazan za 17 sati, drugi je bio u 20 časova, nisu vas dovodili u situaciju da morate da birate gde ćete ići. Ja sam išao i na jedan i na drugi. Ali, danas i unazad neko vreme, prisustvujemo sudaru dva narativa, veoma ideologizovana i suprotstavljena. Jedan narativ to gleda isključivo kao borbu protiv fašizma uključujući i teške zločine počinjene u čitavom nizu zemalja posle 1945. godine. Podsećam da i danas Ruska federacija, kao jedan od elemenata za agresivni rat protiv Ukrajine navodi borbu protiv fašizma, jedan od ratnih ciljeva koje su postavili je denacifikacija. Drugi stav je da se radi o borbi protiv ideologije, komunizma ili totalitarizma. Ta dva narativa su ono sa čim smo mi danas suočeni kada tumačimo odlazak predsednika Srbije ili bilo koje druge zemlje u Rusiju – objašnjava Svilanović.

Ističe da razume ljude koji dolaze iz baltičkih zemalja, za njih je Drugi svetski rat bio period nacionalnog osvešćivanja, dok su se sa totalitarnim režimom i stradanjima sreli posle 1945. godine, što je trajalo do pada Berlinskog zida. Njihov narativ je ulaskom u EU zauzeo neki prostor u okviru Evropskog parlamenta i institucija. Svilanović naglašava i da je tu ključna uloga Nemačke, koja je imala duboki, stvarni proces denacifikacije sa ogromnom ulogom institucija i civilnog društva. Ali, promene oko nas su vrlo ozbiljne i važno je kako će se Nemačka držati u narednih nekoliko decenija, naročito nakon jačanja desnice, AfD-a.

On objašnjava da odlazak predsednika Srbije u Moskvu ima posledice, jer u EU s velikom ozbiljnošću smatraju da je to izvan evropske politike i evropske orjentacije Srbije. Ali, nije odložena planirana poseta Antonija Košte, novog predsednika Evropskog saveta, najvišeg funkcionera EU, dok bi Kaja Kalas, visoka predstavnica EU za spoljne poslove trebalo da dođe 26. maja.

– S pažnjom ću da slušam šta je to što će da kažu. Moglo je da se čuje u našoj javnosti kako je odluka da se ode u Moskvu ,,ključ u bravu” procesu pridruživanja. I to nije netačna ocena, ali ne zavisi od srpskog društva i od toga kako će gledati na to i ko će ga voditi za godinu ili pet. To je ozbiljno razmišljanje, istorijsko, filozofsko – šta se to dogodilo, zašto imamo istog dana dva praznika, da li su suprotstavljeni. Ja mislim da nisu i da treba prihvatiti istorijske razloge zbog kojih su se sudarila ta dva narativa. Iz perspektive bilo kog iz Srbije, bivše Jugoslavije, ne možete da kažete da to nije veliki Dan pobede. Istovremeno morate da gledate u budućnost. Sve nas sa ovih prostora okuplja ideja Evrope, pa je za nas to i Dan Evrope – kaže Svilanović.

Obojena revolucija nije u rečniku

On ukazuje da se stav o Srbiji u vrhu EU formira i nakon izveštaja specijalnog izvestioca Tonina Picule koji je izrazito kritičan prema Srbiji, najoštriji do sada. A usvojen je skoro dvotrećinskom većinom u Evropskom parlamentu, što znači da izražava razmišljanje većine.

– Sarađivao sam sa Piculom, on je bio hrvatski ministar kad sam bio ja ministar SRJ, posle toga Srbije i Crne Gore. Dobro se poznajemo, imali smo korektnu, komplikovanu, ali dobru saradnju. Svakako ga ne doživljavam kao neprijatelja ove zemlje, mislim da su to vrlo nekorektni komentari. S druge strane, izveštaj odslikava ono što se u zemlji događalo u prethodnom periodu. Ako odbacite takav izveštaj, označite ga neprihvatljivim, neprijateljskim, onda se ne zna tačno gde je vaša pozicija u odnosu na ,,mejnstrim’’ Evropske unije. Tu govorim o poslanicima koji imaju različite političke boje, a ipak su sa tolikom većinom usvojili izveštaj. Bilo bi bolje da se pogledaju činjenice koje su tu, porazgovara o njima. Mi imamo ozbiljnu krizu u zemlji, političku i društvenu, iz koje bi trebalo da se traži izlaz, umesto da se negativno komentariše izveštaj koji je obeležio Srbiju kao zemlju koja je u problemu – navodi Svilanović i dodaje da ne koristi rečnik kojim se protesti označavaju kao obojena revolucija koju finansira Zapad.

On smatra da je proteste pokrenuo niz uzastopnih tragedija koje su otvorile temu korupcije i pitanje kuda društvo ide i kako se razvija.

– Krenulo je kao studentski protest, postalo građanski pokret koji je zahtevao odgovore na vrlo konkretna pitanja o koruptivnim mehanizmima koji su doveli do tragedija. Na toliku masovnost, Vlada je odgovorila tako što je išla iz greške u grešku. Ako bi sve posmatrali sa strane, kao politički proces, moje iskustvo pokazuje da postoje periodi, spirale, u kojima šta god da uradite, sve ispadne dobro. To je, iz moje perspektive, bio period pre 5. oktobra. Sada bih sigurno govorio o greškama koje su se nizale u 2000-oj godini. Ta negativna spirala iz ugla vlasti trajala je do skoro, mislim da je do stabilizacije došlo ostavkom prethodne i procesom izbora nove Vlade. Ako se potpuno izmestim kao posmatrač, bez uticaja moje lične političke boje, rekao bih da je formiranjem Vlade zaustavljena ta negativna spirala, slobodan pad poverenja, uticaja, snage koju je vlast imala. Odjednom su svi mediji počeli da se bave novim ministrima, došli su u situaciju da odgovaraju na pitanja, na zadatke koje im vlast zadaje. Mislim da je prvo studentski pa građanski pokret došao do tačke u kojoj postaje politički protest, u smislu političkog procesuiranja, tehnike. Postavljen je zahtev za izborima, i ako pitate da li će ih biti – mislim da hoće. Redovni su tek 2027. godine, ali u dijalogu koji je sada započet dominira ,,mi tražimo izbore” a ne ,,mi ih ne damo”. Ne mogu da predvidim, ali mislim da ćemo ih imati ili do kraja ove godine, ili od danas za godinu dana, možda u decembru, na koji smo navikli, ili u proleće naredne godine – ističe sagovornik Demostata.

Svilanović podseća da su izbori dobar odgovor na političku krizu, ali da je još uvek nerešeno pitanje uslova, od kontrole biračkih spiskova do medija, izbora članova REM-a… Vraćanje na period pre 1. novembra je nemoguć, građani su oslobođeni straha, svesni da je potrebna ozbiljna promena u društvu, ali hoće li do nje doći potpuno je drugo pitanje. Odgovor zavisi i od toga kako će da se organizuju oni koji izbore traže.

– Bio sam tri-četiri godine u Vladi koja je pravila dobre stvari, a ja sam otvoreno govorio i o greškama DOS-ove vlasti. Iz tog iskustva, mislio sam da je jedan od dobrih rezultata to što smo stekli poverenje u izborni proces. Kada se sad vratim unazad, jedan od ,,sudara” tadašnjih političkih protivnika, Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, okončan je vrlo malom razlikom, oko dva odsto, ali niko nije taj rezultat dovodio u pitanje. Sada više nemam poverenja. Ono što sam mislio da je zaostavština vlade DOS-a, vidim da više nije. I to je loše. Zato se nadam da će biti dogovora o izbornim uslovima, da će se ispuniti preporuke ODIHR-a koje se ne odnose samo na izborni dan – kaže Svilanović.

Izvini, šta si ti radio?

Demostatov sagovornik pominje da se i sam bavio izborima, i kao zamenik člana Savezne izborne komisije, i kao predsednik Građanskog saveza, a bio je i koautor knjige koja se bavila izbornom krađom. Iz ugla tog iskustva kaže da je sve ono što se dogodi pre dana izbora važno za poverenje u izborni proces. Reč je o atmosferi, kako se koriste javna sredstva, kakva je medijska situacija…

Svilanović potvrđuje da smo nazadovali u procesu pristupanja EU. Do pre samo nekoliko godina, sa Crnom Gorom smo bili vodeći u pregovorima, sledili su nas Severna Makedonija i Albanija, a na kraju su bili Kosovo i BiH. Danas je drugačije. Košta je došao u Beograd, obilazi ceo region, ali je završna, vrlo važna večera, u Tirani.

– Prema mojim informacijama, u narednom periodu će se EU baviti ubrzanim pristupom Crne Gore, kao zaista vodeće u tom procesu, i Albanije. Ako se može ozbiljno razgovarati da će neko da okonča pretpristupni proces do kraja 2026. godine, govori se o Crnoj Gori, ukoliko oni uspeju da završe sve. Znam dobro da su tu poruku dobili svi politički izvršioci Crne Gore i da je to realni cilj. To je i za Srbiju pozitivan trenutak, jer bi nas uverilo da je proces pridruživanja živ. To je moja politička pozicija. Nije pogrešno ni kad neko kaže ,,i da smo se drugačije ponašali bili bismo na istom”. Da li stoji argument da Albanija nije stopostotno usaglašena sa spoljnopolitičkim aktivnostima EU? Jeste. Da li je korak ispred Srbije? Nije. Ako je tako, ne mogu da kažu: ,,Da ste do kraja sledili evropsku politiku vi biste bili u Uniji”. Ali, to je bilo do skoro. Sada se menja. Usklađenost sa spoljnom politikom EU biće vrlo važan kriterijum, pri čemu nije tačno da će se skloniti u stranu vladavina prava, demokratija. Naprotiv, ona se vraća da bude jednako važan kriterijum. Tako su sada podeljene karte – naglašava sagovornik.

Procenjuje da će se EU naredne godine baviti Crnom Gorom i Albanijom, sa idejom da zaista zaključe taj proces. Očekuje u tom slučaju povratni efekta za sve kandidate, da će građani Srbije, ko god da je vlast, pitati: ,,Izvini, šta si ti radio? Kako je moguće da mi ne možemo da uđemo?” To je scenario po kome bi se u regionu i kod nas vratila tema evropske integracije.

Svilanović potvrđuje da nakon političkih i društvenih reformi ̶ koje su se zahtevale, posle pandemije, rata u Ukrajini i na Bliskom Istoku, te pokidanih lanaca snabdevanja i opšte nesigurnosti ̶ u prvi plan dolaze ekonomske teme.

– Postoji stara izreka ,,sve je ekonomija”. A , da li su u procesu pridruživanja važni vladavina prava, demokratija, medijske slobode ili ekonomska snaga pa makar bila rezultat autoritarne vlasti? Stalno se insistiralo na tom dvojstvu. Rekao bih da je možda bilo perioda u kojima se malo više govorilo o vladavini prava ali i perioda u kojima je dominirala ekonomija. Zapravo, ako je proces pridruživanja još uvek živ (ja stalno govorim sa dozom uzdržanosti, baš zbog te sporosti), biće potrebno jedno i drugo. I ekonomija i da zemlja zaista bude demokratska. Međutim, ne treba ocenjivati ekonomske rezultate unazad 10 ili 15 godina u ovoj zemlji. Neke stvari se jesu promenile nabolje u poređenju sa neposrednim okruženjem, ali mislim da to nije dovoljno, da je ovaj društveni pokret pokazao kako ljudi očekuju demokratiju, poštovanje njihovih prava i tek onda će da cene ekonomski napredak u zemlji – tvrdi Svilanović.