Vučićeva ljubav, Vučićevo poštovanje: "Kada kaže Banjaluka, onda je to samo Republika Srpska" 1EPA-EFE/DJORDJE SAVIC

Verovatnije je da će promene, kada se dogode, doći sa desnice u Srbiji. Pa će se to još više preliti preko Drine kao nedostatak poštovanja prema nekima, a višak ljubavi prema drugima, piše Dragoslav Dedović.

Uoči izbora u Bosni i Hercegovini treba postaviti pitanje – da li je današnja Srbija blagonaklona prema Bosni i Hercegovini, ili čelnici Srbije, kako je uglavnom doživljavaju bošnjački lideri, govore jedno za međunarodnu javnost, a drugo kada Srbi se okupljaju u „srpskom svetu“?

Vučićeva ljubav, Vučićevo poštovanje

Pre svega, treba se osvrnuti na zvaničnu politiku Beograda prema Sarajevu i da li se iza zvaničnih floskula krije neka „tajna agenda”. Ovako postavljeno pitanje već daje pola odgovora. Kada neko kao Vučić kaže Sarajevo, najverovatnije ne misli isto što i kada kaže Berlin, a misli na zvaničnu Nemačku, ili kada kaže Pariz, misli na Francusku. Kada, na primer, Vučić kaže reč Sarajevo, on implicitno misli na Bošnjake i njihove političke lidere, a ne na državu Bosnu i Hercegovinu. Kada kaže Banjaluka, onda je to samo Republika Srpska, uz koju nikada nije priloženo objašnjenje – entitet države Bosne i Hercegovine.

Naravno, bezbroj je primera da se Vučić zaklinje u tri stvari – u Dejton i tu definisani „integritet“ susedne države (uz obavezni dodatak da je to svetost i celovitost RS), da poštuje suverenitet bh. i Hercegovinu i da voli Republiku Srpsku.

Dakle, ovo je najpitomija verzija političke izjave unutar „vučićizma“. Ta verzija – da nije konteksta – mogla bi se čak nazvati tačnom. Ali najzvaničnija instanca Srbije – a to je Aleksandar Vučić (ostale zvanične instance su samo inkarnacije njegove volje) – preko Drine neprestano šalje poruku u kojoj je ugrađena duboka ambivalentnost. I iako pošiljalac vjerovatno misli da je poruka dobronamjerna, ona je zapravo latentno toksična za situaciju u Bosni i Hercegovini.

Jedina pobeda, najvažniji gol

Šta nam govori „poštovanje“ prema Sarajevu i „ljubav“ prema Banjaluci? Pa jasno je – poštujemo tuđe, volimo svoje. Granica između „naših“ i „tuđih“ nije međudržavna, već međuentitetsku granicu.A to znači da ćemo iz nacionalne solidarnosti svima, pa i nekim našim dragim Predrinim huljama, unapred oprostiti sva nedela.A hladnokrvno ćemo „poštovati“ „druge“. nije teško razumeti Dobrica Ćosić je pre deset godina Republiku Srpsku nazvao „jedinom političkom i ratnom pobedom srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka“. Dušan Proroković to formuliše na prizemniji način kada kaže da je očuvanje Republike Srpske „najvažniji geopolitički cilj Srbije“. Samorazumljivo prisvajanje Republike Srpske od strane Beograda bez teških reči podstiče međunacionalne tenzije u susedstvu. Kako to izgleda u praksi, pokazao je Dodiku 15. septembra godine. Bijeljina, kada je dočekao Vučića na otvaranju deonice autoputa do Rače: „Gospodine predsedniče Srbije, gospodine Vučiću, dobrodošli u svoje i među sopstveni!“. Ovim Dodik ne samo da je provocirao političko Sarajevo i pecao u desnim vodama, već je i na nov način opisao Ćosićevu misao.

Neću se sada baviti time kako vibrira politički kamerton u Sarajevu na ove tonove iz Bijeljine i Beograda. U dejtonskom sistemu ujedinjenih nacionalističkih plovila, posebno u predizbornom periodu, niko ne dozvoljava da nivo nacionalističkih tenzija padne. Zašto bi etnofundamentalističke elite zarađivale od gotovine? Taj mehanizam je prilično dobro opisan, uostalom, radi non-stop više od tri decenije.

Treba imati na umu da Dejton nije uzrok nacionalizma, već njegova krajnja ratna posljedica i njegov ustavni oblik. Mora se reći da je ovaj mehanizam ujedinjenih nacionalističkih plovila najkobniji za Bošnjake, jer njihovi lideri koji pristaju na nacionalistički ping-pong, a malo je onih koji se odupiru, samo preuzimaju i jačaju model vječne obnove krize od druga dva etnoklerikalna bloka, piše DW.

Iskrivljena prošlost

Ispod zvaničnog nivoa odnosa sa Bosnom i Hercegovinom, koji bi se, mereno ekonomskom razmenom ili brojem međudržavnih sporazuma, pokazao solidnim, sa obe strane Drine postoje takozvane „duboke sile“ koje ne omogućavaju uspostavljanje političke kulture pomirenja.

Već prvi i drugi ešalon pod Vučićem – od Vulina pa nadalje – služe tu retoriku koju je gazda kao državnik ionako morao da napusti. Umesto toga, vrhovni ventrilokvista pušta svoje marionete da govore glasom svoje potisnute velikosrpske frustracije.

Ako se fokusiramo na trash medije – odnosno one sa najvećim efektom među milionima nepismenih građana – informisanim pogledom otkriće se matrica unutar koje se o „Bosni“ malo zna, ali se o njoj mnogo govori. Ova matrica više nije politički eksplicitna kao devedesetih, ali je svakodnevno prisutna u ionako zagađenom medijskom prostoru. Javno se ponosi svojim raskošnim predrasudama o islamu i susednoj državi i okuplja niskorangirane učesnike razaranja te zemlje devedesetih godina. Niz osuđenih ratnih zločinaca, paravojnih vođa i profesionalnih mrzitelja u studiju Milomira Marića nije samo vrh ledenog brega već i tačan izraz većinskog mentalnog stanja jednog društva. Bezbroj poluistina, pa čak i besmislica koje nalazimo kod političara nove desnice ili Pinkovih „analitičara”, u kombinaciji sa tabloidnim lažima ili preterivanja, svedoče o naprednoj kulturi negiranja zločina i samoviktimizacije.

Nedostatak poštovanja, višak ljubavi

Sve je to garnirano ratom u Ukrajini. Beograd mora da izbegava imidž „malorusa“, ​​ali ne sme da ljuti Moskvu do te mere da veto u Savetu bezbednosti na Kosovo ili neku drugu rezoluciju o genocidu postane doveden u pitanje. Dokle će Vučić dogurati u ovoj pelivanskoj šetnji uzavrelom geopolitičkom žicom ostaje da se vidi.

Ali to se ne odnosi na Dodika. Ne priznaje visokog predstavnika, tvrdi da prisluškuje američkog ambasadora i odlazi kod Vladimira Putina u Moskvu. U njegovoj kampanji, ovo zamenjuje osujećivanje secesionizma. Od ovog nestašnog Dodika Vučića mogla bi da te zaboli glava. Ali većinsko rusofilsko društvo u Srbiji i paradigma očuvanja Republike Srpske kao „najvažnijeg geopolitičkog cilja“ jasno su ograničili manevarski prostor čak i takvoj svemoćnoj ličnosti kao što je predsednik Srbije.

Ova politička grupacija u Beogradu nikada neće odbaciti asimetričnu politiku prema Sarajevu i Banjaluci. Pogotovo ne sada, u predizbornom periodu. Konačno, Dejtonom su joj garantovane „specijalne veze“ sa Republikom Srpskom. A druge političke garniture, koja bi u Beogradu mogla drugačije da vlada, ili bar da bude suštinska korekcija ovih autokrata, nije ni na vidiku. Bojim se da je veća verovatnoća da će promene, kada se dogode, doći sa desnice u Srbiji. Pa će se to još više preliti preko Drine kao nedostatak poštovanja prema nekima, a višak ljubavi prema drugima.

Uostalom, iz ove jednačine nedostaju Hrvatska, Rusija, EU, Vašington, Turska. Odnos Srbije prema Bosni i Hercegovini uvek zavisi od ishoda ukrštanja svih ovih sila. Ali to bi zahtevalo mnogo obimniji tekst.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.