Winter is coming: Može li Vučić postići jedinstvo naroda?

Zebnja iz HBO serije Game Of Thrones ili knjiga Džordža Martina po kojima je serija snimljena, lako je prepoznatljiva u današnjim (post)istorijskim slutnjama. Kao i simbolička rečenica koja je nit celog serijala – Winter is coming.

Dakle, leto će brzo proći, a onda zima dolazi (pre toga teška jesen), sledi možda najteže vreme od 1944. godine, kako je nedavno istakao srpski predsednik Aleksandar Vučić. I naglasio da to ne kaže slučajno, i to još pred crkvenim vrhom. Ali i i posle Drugog svetskog rata ovde je stigla humanitrana pomoć sa Zapada poznatija žargonski kao „Trumanova jaja“ (bila su u prahu).

Evo, Grčka je ukinula sve Kovid mere građanima Srbije. Paradoksalno, ali srpski turisti se spremaju za letovanje u Grčkoj, da bi odmah posle uleteli u najtežu jesen i zimu od 1944. Umesto kao mravi, ponašaće se znači kao cvrčci. Ili treba da se prave kao oni koji prave najluđu žurku pred sudnji dan?

Vučić kaže: „Naše je da pokušamo da sačuvamo našu zemlju i naš narod. Da pokušamo da budemo jedinstveni u teškim vremenima.“ Može li Vučić koji je potencirao podele i omraze u društvu postići sad to jedinstvo? Koje je valjda proevropsko, a njega nema bez prozapadne opozicije.

Kao što je i paradoks da proputinovska opozicija u Srbiji zahteva demokratiju zapadnog tipa. Kad je povodom rata u Ukrajini naglasio da će Srbija pojačati svoj evropski put, to je zazvučalo maltene senzacionalno, iako to valjda ne bi trebalo da bude za jednu zemlju koja je već na evropskom putu. A da je zaista bila, ovolike histerije ne bi ni bilo. U stvarnosti, Srbija je formalno bila na evropskom putu, ali u javnom prostoru i medijima gradio se Putinov kult, kao potporni stup izgradnje Vučićevog kulta.

I Tito je gradio svoj kult delom po uzoru na Staljinov i kao njegovu refleksiju, ali je 1948. Titov kult bio i jako sredstvo homogenizacije naroda i države u otporu Staljinu. Ima li Vučić snage da deputinizira svoju harizmu ili bi mogao da ispregovara sa Rusijom model distanciranja (sankcija). Ono što je sigurno – od Srbije kao međunarodno priznate of šor države nema ništa. Sem donekle ispod žita. To nije mogla ni Crna Gora koja je strukturalno bila pogodnija. Ili će Beograd možda biti Kazablanka, kao Skoplje u nekim nedavnim godinama?

Sad bi Vučić valjda da se vrati faktički izvornim principima Srpske napredne stranke iz 2011. – ubrzanju evropskih integracija. Pod uslovom da sama EU nađe model koji će prevazići paradoks da se protiv onoga što oni zovu „maligni uticaj Rusije u Regionu“ bore otezanjem da se taj Region bespovratno privuče u orbitu EU. Pri čemu Makronova „Evropska politička zajednica“ valjda neće biti još jedan kolaž iluzija, već skalamerija bliža onome što italijanski premijer Mario Dragi zove „funkcionalni federalizam“.

Bez katarze, koju jedino može ponudi izgledno punopravno članstvo u EU svih njegovih entiteta, Region je osuđen na ono što je bivši britanski ambasador u Beogradu Čarls Kroford, okarakterisao kao „cirkus na nivou lokalnog simbolizma“.

I povodom sankcija prema Rusiji, o odnosu prema Kosovu i Republici Srpskoj, Beograd od Zapada očekuje da mu smanji osećaj dekompenzovanosti. Kao gest dobre volje, iz Vučićevog okruženja više niko ne pominje „srpski svet“ kao odraz „ruskog sveta“. Možda je od bitnijih samo ministru Vulinu jednom izletelo po inerciji.

Teorija Frensisa Fukojame o „kraju istorije“ odavno je demantovana. Istorija radi punom parom. Umesto Berlinskog zida možda dobijemo sad onaj pre nalik zidu iz Game Of Thrones. Stara „gvozdena zavesa“ (Čerčilova sintagma) je ipak bila dovoljno propusna da sovjetski ministar spoljnih poslova Andrej Gromiko nekada ima neuporedivo slobodniji vazdušni prostor za putovanja nego Sergej Lavrov danas kad se spušta nova „gvozdena zavesa“.

Ali omanula je i konkurentska teorija Semjuela Hantingtona o „sukobu civilizacija“ koje definišu religije pre svega. U Ukrajini međusobno ratuju pravoslavci, a čečenski vođa Kadirov sa svojim muslimanskim legijama na strani jednih pravoslavnih (Rusa) protiv drugih (Ukrajinaca).

Katolici i protestanti su, opet, na strani drugih pravoslavnih. Kao i njihovi legionari. Ali bez jakih ideologija, sa svim internacionalcima, Ukrajina teško da može postati Španija 21. veka. Španski građanski rat (1936-39) je bio i proksi rat, samo što se to tada tako nije zvalo.

Poučno i za Region narcizma malih razlika. Jer teško da će globalna granica biti baš na Drini.

U odnosu na strah od predstojeće zime stvarno nostalgično zvuči onaj stih iz pesme Suncokreta – „Dolazi zima, duga i hladna“, ili onaj iz pesme Kemala Malovčića – „Rekla si mi da ne voliš zimu“.  Iako se i u to vreme dešavalo da nema struje, kafe i banana. I da se automobili voze po principu „par – nepar“.

Danas toga svega za sada još ima. A bude li zaista mnogo teško – Ana Brnabić bi bila najpodesnija za Vučićevu Milku Planinc. Zato bih, da se danas kladim, tipovao na nju kao novu (staru) premijerku. S tim da su davno prošla vremena kad je Zorana Mihajlović iza Aninih leđa smela da prevrće očima.

Uostalom, ubrzanje istorije određuje odnos rececije i konjukture. I svačije političke akcije.