Foto: Pixabay/ Afrikit

Često se čak i putnik koji je tamo dospeo zapita šta tu traži, a kamoli milioni drugih, kojima odlazak ispod Sahare (u poslednje vreme i iznad), ne pada na pamet.

Šta se zapravo krije u ove dve državice, osim gomila ushićenih i pomalo razuzdanih klinaca, deca i tinejdžeri čine ogromnu većinu, skoro 3/4 stanovništva ovih zemalja? Šta to prikriva jutarnja izmaglica koja se diže sa okeana?

Magiju, shvatiće radoznali putnik pre ili kasnije, čistu prirodnu magiju, jer ovde je kolevka vudu (voodu) religije. Mnogi od nas imaju potpuno iskrivljenu sliku o vudu verovanjima. Lutkice koje se probadaju, zombiji, crna magija, mračna božanstva noći i meseca…

Istina je sasvim drugačija. Voodu je, poput mnogih drugih animističkih religija, verovanje u prirodne elemente, pojave i sile, u nevidljive prirodne energije koje su svuda oko nas. Verovanje da svako biće, stvar ili prirodna pojava ima duh i dušu i da joj se treba obraćati za pomoć ili joj se jednostavno moliti i prepustiti njenoj snazi. Vudu je dakle animističkih religija, pozitivno magijsko učenje, željan dobra, prepoznajući zlo.

Odakle onda taj zao glas, mrak i crne čarolije, strašne priče koje okružuju vudu?

Za sve je kriva šećerna trska i Kristobal Kolon, alias Kristofer Kolumbo. Ako je kukuruz, usev koji su Španci doneli na istok bio blagoslov, šećerna trska, biljka koja je odnesena na zapad, bila je strašna kletva. Španci su vrlo brzo shvatili da su nove zemlje pogodne za uzgoj šećerne trske, što će u narednim vekovima ići ruku pod ruku sa ropstvom Afrikanaca. Pokušaji da se lokalno stanovništvo pretvori u ropsku radnu snagu ubrzo su propali zbog velike neotpornosti Indiosa prema virusima i bolestima koje su u njihovu zemlju doneli bradati osvajači, kao i zbog njihove slabe izdržljivosti za ropski rad pod udarcima biča.

Tako su se beli kolonisti usmerili na uvoz crnog roblja sa obala Zapadne Afrike. Krajem XVI veka procvetala je trgovina koja je činila mračni trougao. Šečer se iz Novog sveta izvozio u Evropu, odakle je gotova roba, najčešće oružje i barut, kao i razne tričarije poput ogledalca ili đinđuva od stakla, putovala za Afriku, a odatle su robovi prevođeni brodovima na plantaže šećerne trske, kasnije i pamuka, u obe Amerike. Na svakom ćošku ovog trougla beli trgovci su zgrtali profit, često potpuno nesvesni ili imuni na to kakvo i koliko zlo čine.

Zvanične brojke svedoče da je za nepuna dva veka u ropstvo odvedeno blizu 20 miliona Afrikanaca! Samo polovina ih je stiglo u Novi svet. Tamo je za preživele počinjao pakao. Otkinuti sa svoje zemlje, svakodnevno izloženi teškom radu i najrazličitijim oblicima zlostavljanja, oskudno odeveni, često bosi i neuhranjeni, kako su se crni robovi mogli boriti protiv „belih đavola“, osim svojim verovanjima i tradicijom?

Osim vuduom. Tako je ova religija postala njihova odstupnica, njihovo oružje, dobijajući postepeno mračne aspekte, noćne vradžbine i rituale bacanja čini na omraženog neprijatelja. Vera nemoćnih se zbog njihove strašne sudbine izopačila u crnu magiju…

Odlomak iz knjige „Bukirano“. Autor je Kreator dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel

Povezani tekstovi