Nađa je čula priču o psihoanalitičaru Lakanu i o njegovoj teoriji o „Velikom Drugom“: sve ono što mi mislimo da ima apsolutnu vrednost, da je prirodno, u suštini je samo plod kulturnih i društvenih običaja.
Porodica, brak, roditeljstvo, domovina: ništa od toga nije sveto i može čak da se promeni, da se sruši, da se vidi iz drugačijeg ugla i da se kritikuje, da se menja. Kad se vratila u Nemačku, Nađa je istraživala, raspitivala se, tražila novog terapeuta i shvatila nešto što je bilo očigledno, ali toliko očigledno da je ostalo sakriveno pred njenim očima: ako je njena najveća želja oduvek bila da živi u Rusiji, ako misli da je Nižnji Novgorod mesto za nju, neka se preseli tamo. Otkrila je da se iza ljubavi koju je njena majka gajila prema njoj krila ogromna ucena: majka je emigrirala kako bi obezbedila ćerki bolju budućnost, ali ćerka tu budućnost u Nemačkoj nije htela. Zbog ćerkinog stava, majka je verovatno morala da preispituje svoju odluku da zauvek ostavi prostore bivšeg Sovjetskog Saveza i činila je sve da ćerka promeni svoje mišljenje. Htela je da dobije od nje potvrdu da je dobro postupila, pošto verovatno ni ona nije bila sigurna u svoju odluku: u Nemačkoj su je uvek tretirali kao strankinju a na poslu su je zvali „Ruskinja“. Majka je nesvesno sentimentalno zloupotrebljavala Nađu i nametnula joj osećaj krivice. Na kraju, Nađa se oslobodila krivice, bacila lekove, ostavila sve iza sebe i preselila u Rusiju, gde sada radi već dva meseca kao prevodilac za neku firmu koja ima sedište u Nižnjem Novgorodu i u Arhangeljsku. Da li je njena ljubav ka Rusiji preuveličana, da li je samo iluzija, to će saznati kasnije, ali to i nije toliko bitno. Važno je da se oslobodila osećaja krivice i da je odlučila za sebe i za svoj život. Shvatila je da njena priča mora da se odvija obrnuto od svih uobičajenih priča i da mora da se vrati na mesto iz kojeg svi beže. Ako u budućnosti bude shvatila da je pogrešila, ipak će biti zadovoljna što je tražila svoj lični put. Šeta u večernjim satima obalom Dvine u Arhangeljsku posle posla. Uživa u suncu koje se spušta ka horizontu i razliva vatrene boje po reci i mramornim ogradama obale. Zna da sunce neće zalaziti. Severni, hladni vetar joj mrsi kosu zbog čega mora stalno da sklanja šiške sa očiju. Gleda ka ušću, tamo gde se ocrtavaju, u svetlosti koja zaslepljuje, konture ostrva. Nađa je jedna od onih veoma retkih ljudi koji uspevaju da nađu svoj put u Arhipelagu Nesvesnosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
