Da li su ljudi biološki „pravljeni“ za strogu monogamiju: Šta kaže nauka?

O monogamiji se najčešće govori kao o nečemu prirodnom, podrazumevanom i gotovo svetom okviru romantičnih odnosa. Međutim, iza zatvorenih vrata, monogamija često deluje mnogo krhkije nego što se to društveno priznaje – kao nešto što se pregovara, održava i ponekad jedva čuva.

Ako je seksualna ekskluzivnost zaista „prirodna” za ljude, zašto je onda potrebno toliko truda i društvenih mehanizama da bi se ona održala?

Naučnici se ovim pitanjem bave već decenijama, a odgovori su daleko od jednostavnih.

Da li je monogamija evolutivna strategija?

U ljudskoj kulturi postoje brojni oblici nemonogamnih odnosa – od poliamorije i preljube do povremenih veza bez obaveza.

Studija iz 1960-ih, i danas često citirana, pokazala je da je oko 87 odsto predindustrijskih ljudskih društava dopuštalo neki oblik poliginije (praksa u kojoj muškarac ima više žena istovremeno). To sugeriše da današnja dominacija monogamnog braka možda više odražava relativno nov i brz kulturni razvoj nego univerzalnu biološku normu.

Ipak, čak i u tim društvima, samo manji broj ljudi je zapravo živeo u nemonogamnim zajednicama – monogamija je i dalje bila dominantan model.

Kod sisara, monogamija je retka pojava: manje od 10 odsto vrsta formira dugoročne parne veze. Kod primata je taj broj nešto veći (oko 25 odsto), ali naši najbliži rođaci – šimpanze i bonobo majmuni – potpuno odstupaju od monogamnog obrasca, jer se i mužjaci i ženke redovno pare sa više partnera.

Kod bonobo majmuna, seksualni odnosi često služe za jačanje društvenih veza, a ne za stvaranje trajnih parova.

Zašto ljudi uopšte teže monogamiji?

Jedna od vodećih teorija kaže da je monogamija evoluirala kao zaštita od čedomorstva. U studiji iz 2013. godine, koja je analizirala 230 vrsta primata, naučnici su otkrili da mužjaci kod nemonogamnih vrsta ponekad ubijaju mladunce drugih mužjaka kako bi ženke brže ponovo ušle u reproduktivni ciklus.

U takvim okruženjima, mužjaci koji ostaju uz partnerku i mlade imaju evolutivnu prednost – jer štite potomstvo. Tako se postepeno razvija tendencija ka stabilnijim parnim vezama.

Druge vrste primata razvile su alternativne strategije. Ženke šimpanzi se pare sa više mužjaka kako bi zamutile očinstvo i smanjile rizik od čedomorstva. Bonobo majmuni koriste seksualno ponašanje kao alat za smanjenje konflikata i jačanje socijalnih odnosa.

„Ugrađena” potreba za parom, ali ne nužno za vernošću

Bez obzira na različite evolutivne puteve, jasno je da ljudi imaju snažnu biološku predispoziciju ka formiranju dubokih emotivnih veza.

Međutim, biolozi razlikuju tri tipa monogamije:

socijalnu (zajednički život i deljenje resursa),
seksualnu (seksualna ekskluzivnost),
reproduktivnu (zajedničko potomstvo).

Kod ljudi, ove kategorije se često prepliću, ali se ne poklapaju uvek, piše Science Focus.

„Ljudske romantične veze su veoma snažne“, objašnjava profesor Agustin Fuentes sa Univerziteta Prinston, autor knjige Race, Monogamy, and Other Lies They Told You. „U proseku formiramo jednu vrlo jaku emocionalnu ili seksualnu vezu, ponekad obe u istoj osobi – ali ponekad i u različitim odnosima istovremeno.“

Hemija ljubavi i vezivanja

Nauka je detaljno proučila neurobiologiju vezanosti. Kod životinjskih modela poput prerijskih voluharica, koje formiraju monogamne parove, u mozgu se nakon prvog parenja aktiviraju hormoni poput oksitocina i vazopresina – tzv. „molekula ljubavi”.

Ovi neurohemijski procesi stvaraju snažnu vezu između partnera, podstičući njihovo zajedničko ponašanje i vezivanje.

Eksperimenti su pokazali da stimulacija određenih delova mozga može uticati na izbor partnera i pojačati tendenciju ka ekskluzivnoj vezi.

Koliko je monogamija zapravo „tipična” za ljude?

„Mi lako opisujemo životinjske vrste jednom rečju – monogamni, poligamni, promiskuitetni“, kaže dr Mark Dajbl sa Univerziteta u Kembridžu. „Ali šta ako bismo isto pokušali za ljude?“

Problem je u tome što su podaci o ljudskom seksualnom ponašanju često nepouzdani – ljudi ga nerado tačno prijavljuju, a istraživanja su dugo bila ograničena i metodološki problematična.

Dajbl je zato analizirao genetske i antropološke podatke iz više od 100 ljudskih društava, upoređujući broj punih i polubraće i sestara kao indikator partnerskih obrazaca.

Rezultat je pokazao da je oko 66 odsto ljudske dece imalo oba ista roditelja, što ukazuje na snažnu tendenciju ka monogamiji – ali ne i potpunu ekskluzivnost.

Ljudi između biološke sklonosti i društvenog modela

Današnje statistike pokazuju da se skoro četvrtina brakova u Ujedinjenom Kraljevstvu završi razvodom u roku od deset godina, dok oko 20 odsto muškaraca i 13 odsto žena u SAD priznaje prevaru u braku.

Ipak, u poređenju sa drugim vrstama, ljudi i dalje spadaju među izrazito socijalno monogamne sisare – ispred mnogih primata i blizu vrsta koje se smatraju „stabilno parnim”.

Monogamija kao fleksibilan model

Iako ljudi imaju biološku sklonost ka stvaranju parnih veza, monogamija nije rigidno prirodno stanje, već fleksibilan sistem koji zavisi od kulture, društva i ličnih izbora.

Kako zaključuje Dajbl: „Da smo bilo koja druga vrsta, ljude bismo bez dileme opisali kao monogamne.”

Ali upravo ta „ne-doslednost” čini ljudske odnose jedinstveno složenim.