Da li zna, gde je? Zna. Na putu je, veli, iz Jerusalima ka Vitlejemu, na samoj ivici palestinske teritorije. Jedino što nije znao bilo je to: zašto nas Tantura interesuje. Ne seća se da ga je iko u dugoj istoriji njegovoga posla pitao za ovaj manastir.

Ali, eto nas. Stigli smo pred gvozdenu kapiju koja se otvara elektronski, i, neko nevidljiv, otvorio ju nam je, bez nekog našeg znaka da želimo unutra. Kao što tad nismo videli živoga stvora, nismo ga videli do kraja našeg, doduše kratkog, obilaska tog mesta. Prošli smo kroz maslinjak, došli do vrata manastirske kule – to vidite na priloženoj fotografiji – i obreli se u pustom, ne naročito uređenom dvorištu. Nešto klupa, što drvenih što kamenitih, okolo tri-četiri zgrade internatskog tipa, poput malog studentskog doma, i na ivici tog prostora česma (da li?) sa likom Matere Božije, kao mesto sa kojeg se može gledati u spoljni svet, i, u daljini, u Vitlejem. To je bilo sve, pred našim očima.

Tantura ima dugu povest prelaženja iz ruku u ruke, danas je ona neki centar za ekumenske studije. Negde smo videli da ga je uspostavio papa Vojtila, za posete Svetoj zemlji, u onoj svojoj neutoljivoj gladi da po tvoraštvu stane valjda odmah do samoga Gospoda. Mrtvilo oko nas, i neka preteća tišina, navodili su nas na ciničnu pomisao da je danas tako sa idejama ekumene. Razgovor gluvih. Ta Ukrajinci su baš ovoga dana kad smo stizali u Tanturu slavili svoj raskid sa ruskom crkvom!

Ali, ipak, najzad: zašto smo se obreli tu? Bizarna ideja, videćete. Kad su Nemci, 1941, okupirali Jugoslaviju, vlada je, kako znamo, avionom izbegla – probala je da se zaustavi na Krfu, nije prošlo, probala u Atini, isto, i onda je sledeća tačka bila Palestina. Tamo su bili prijatelji Britanci. Tantura, u tom času manastir nekog malteškog viteškog reda, određen je za privremeno prihvatilište. To je bila ona vlada koja je izvela onaj hrabri puč 27. marta – kad je otresla Pakt i Hitlera – i ista, koja je samo dve sedmice kasnije, kapitulirala pred okupatorom. Takva, i slavna i poražena u isti mah, ona je provela u ovoj Tanturi april i maj 1941, ne znajući ni šta će ni kud će. Kralj Petar, koji će tek te jeseni postati punoletan, uzeo je bio rezidenciju u susednom Jerusalimu. Održavao se privid jedne države koje ustvari više nije bilo.

Koračajući po praznome dvorištu Tanture, razaznavali smo staze po kojima su očajni tumarali general Simović, ili profesor Slobodan Jovanović, staze koje se, inače, vide na onoj poznatoj fotografiji vlade, napravljenoj u nekom trenutku kad je bila u stanju da se sabere u totalnoj svojoj izgubljenosti, za jedan photo oportunity. U kaki platnenim odelima, i kalpacima koji se stavljaju na glavu pred polazak na safari – to je slika tih u času 27. marta hrabrih ljudi, kako, sad u Tanturi, žalosno nestaju, u konfuziji istorije.

Povezani tekstovi