Put koji nas je vodio do En Kerema i špilje u kojoj je rođen, pa od nje do Kasr al Jahuda gde je krstio Isusa, uzbudljiv je i u legendi i na javi; ali je on ipak samo pola puta. Trebalo bi – ako hoćemo da osetimo čitavu dramu Jovanovog života – otići i u Maheron, i u Sevastiju. Nije, međutim, izvesno da je i tu kraj. Videćete.

Kako god, jadna scenografija današnjeg masovnog krstilišta, izostanak zapravo svake monumentalnosti toga prostora, ne može poništiti činjenicu da je ovde bio vrhunac Jovanovog poduhvata. Golubovi uz koje smo se, pitome, fotografisali, čuvaju uspomenu na to što se desilo pre dve hiljade godina. I obližnji Manastir Svetog Gerasima.

U njega su – opet u njegovu stenu na kojoj je sagrađen – pobegli, da se sklone, Josif i Marija sa bebicom Isusom, kad su iz Vitlejema preko Jerihona bežali za Egipat pred neprestano razjarenim kraljem Irodom.

Pitali smo za jerihonske ruže, kojima je put te bežanije bio opervažen, ali ih nije bilo – i njih smo, kao manje-više sve drugo, morali da zamišljamo prema zamršenoj biblijskoj priči, ubeđeni na koncu da bogovi ne stvaraju nas nego mi njih.

Ali, i taj nam je dramolet o egzodusu bio manje važan, kao i lav sa kojim je tu živeo čudni monah Gerasim (slikali smo se i pored tog lava), važan nam je, izvinite, bio Jovan Krstitelj, na ikonostasu manastirske crkve, stavljen naravno odmah do Hrista: na puškomet odavde njegova je biografija bila u najvećem sjaju, pa je pravedno, valjda, što je ovaj Jovan od najlepših koje sam video.

Lice inteligentnog, samosvesnog, samopregornog čoveka – ni strogog ni mrkog – osnažilo je moju detinju uobrazilju o njemu, stvorenu na slavskoj slici, uobrazilju koju je luckasti Karavađo rušio i iritirao onim svojim golim mladićima što su od mog Sv. Jovana imali na sebi tek pramenove kamilje dlake: bili su mi uvek tako tuđi.

Kako smo se odatle spuštali ka Mrtvom moru ličilo nam je da se spušta i zavesa na ovu pripovest. Osećanje da se spuštaš u neki veliki bezdan pratilo me je tokom čitavog laganog kretanja nadole, sve dok nismo stigli do obale sa koje su dolazili intenzivni, teški mirisi slane i sumporaste vode.

Ali, kao i u Manastiru Sv. Gerasima tako i ovde, na minus 420 metara, manje me je interesovala ta voda i blato u koje su bili zagazili veseli i entuzijastični Japanci (možda Kinezi, možda Korejanci?), gledao sam preko na jordansku stranu gde je negde u daljini Maheron: u toj tvrđavi na visoravni Jovanu je 29. godine nove ere odrubljena glava. Platio je za propitivanje amoralnog vladara!

Vi sad dalje znate priče o glavi na Salominoj činiji, o grobu u Sevastiji, i o tome kako su raznošeni zemni ostaci ovog velikog čoveka pravde i moralnosti. Recimo ipak samo toliko da je ono što je po predanju desnica kojom je krstio Isusa, u Cetinjskom manastiru. I ako ima kraja potrazi za Jovanom onda je on možda tu.

Povezani tekstovi