Japan (3): Japanska umetnost kulinarstva 1Foto: Nebojša Jojić

Japanci od prvog razreda osnovne škole uče engleski jezik, ali im se nekako ne „lepi“, pretpostavljam zbog potpuno različito formiranog „govornog aparata“.

Stide se da ga pričaju čak i uspešni poslovni ljudi, da se ne bi osramotili u društvu.

Ostala je upamćena anegdota kako je japanski premijer bio u zvaničnoj poseti Bilu Klintonu i umesto da ga upita nabubano i hiljadu puta ponovljeno: „How are You“ (kako ste?), zapitao je američkog predsednika: „Who are You“ (ko ste Vi)? Dobro raspoloženi Klinton sa osmehom je odgovorio: „I’m Hillary’s husband“ (ja sam Hilarin muž), a Japanac je ovog puta izrekao tačno nabubano: „Me too“ (i ja takođe)…

Postavlja se zato pitanje kako i na kom jeziku se objasniti sa konobarom i šta naručiti za jelo, ako uz vas nije neko od domaćina?

Potpuno je jasno da su Japanci svesni te velike prepreke i zato se tamo razvila interesantna grana industrije ili primenjene umetnosti, stvaranje idealnih kopija od gume i plastike, jela iz ponude japanskih restorana.

Svako ko je barem nakratko boravio u bilo kom delu Japana, susreo se sa ovim interesantnim umetničkim rešenjem. Reklamne vitrine restorana, suši barova ili poslastičarnica, prepune su izuzetno izrađenih kopija, koje apsolutno odgovaraju originalnim jelima.

Vrlo neobično, veoma praktično i u isto vreme vizuelno neodoljivo. Raskošna japanska ponuda, lepeza jela od plodova mora i tora, brojne supe i čorbe, stotine varijacija na temu sušija i nigirija, portugalsko modifikovano jelo tempura u raznim izvedbama… Japanci u „foto finišu“ zaostaju za Kinezima po širini gastronomske ponude.

Može se provesti život u isprobavanju lokalnih varijacija i specijaliteta, što veliki broj Japanaca zapravo i radi, takvim gastronomskim putešestvijama posvećujući svoje izuzetno kratke godišnje odmore.

I nije istina da se u Japanu ne može jesti dobro i jeftino. Sećam se da smo se japanski kolega i ja u više navrata „upropastili“ jedući u rotating sushi baru – suši barovi sa ogromnim duguljastim šankovima za kojima gosti sede i služe se tek spremljenim poslasticama koje ispred njih klize na pokretnoj traci.

Svaki od nas pojeo je barem 12 đakonija sa tanjirića sa specijalitetima iz suši porodice, sve to za nekih 25 dolara ukupno (protivvrednost u jenima)!

Ako pare nisu problem, barem jednom treba probati pravu japansku gozbu, mi bismo rekli „japanski vozić“, u Kaiseki riori (Kaiseki ryori) restoranima.

To je vekovima stari način spremanja i serviranja. Sastojci zavise od sezone i regije, a posluženje je estetski izuzetno lepo i neodoljivo ukusno, tako da kaiseki možemo mirne duše nazvati umetničkim delom i istinskim uživanjem za sva čula.

Ovaj obed u najboljem, čitaj najjeftinijem, slučaju košta 50-75 USD po osobi (bez pića), ali ga najtoplije preporučujemo…

„Odlomci iz knjige u pripremi, Bukirano II – Povratak. Autor je kreator dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel“.

close
Japan (3): Japanska umetnost kulinarstva 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.