Ko su bili majstori? Odakle dođoše u Katiće da podignu te kuće koje su sada puste i prazne, mnoge ruševne iako su prava atrakcija i znamenitost mesta sakrivenog u jednom od najlepših pejzaža uopšte. Katići jedva da imaju i stotinak duša danas. Ali sve govori da je bilo i te kako živo. Kako i dolikuje, za putnika koji se nekada kakvim poslom ili zbog bežanije, uputio ovim bespućima, a valjalo mu preći vrleti Mučnja ili Golije (o, zar imena ne kazuju dovoljno), u sred sela je česma. Spomenik. Nema vode ali stoji još natpis da je podignuta 1919. godine. Podigli Stambolići svom junoši Radoju u spomen, koji pogibe kao vojnik 4. puka godinu pošto poče Veliki rat. Jedva dvadesetu ako je imao. Malo dalje je i spomenik poginulim u Drugom svetskom ratu od fašističke ruke. Nema nikoga koga bi mogli šta upitati do starine kraj kafane „Stambol“ koju još drži porodica Stambolić. Malo u čudu gleda starina kad pitam za kamen. Bio, veli, mejdan tu blizu. Zatvoren.

Tišina u srcu sela, nagele se kuće, na put hoće sive kamene ploče s krovova, majstorski uklapane, slične onima što sam ih viđala po dalmatinskim selima. Svuda je tišina. Ali zato peva priroda, brda što se smenjuju svuda unaokolo dokle seže pogled. A seže daleko. Kao u priči što je još pamtim iz čitanke o Bosonogom i nebu. Kad stigneš do jednog brda, ugledaš ono drugo i pitaš se uvek šta li je iza njega. A iza njega – još jedno brdo. Koje valja preći. Barem okom koje ume da gleda. Ja lepšeg kraja na ovim prostorima ne videh. Četinari i brezove šume i maleni hotel na izlasku iz sela sakriven u šumi. Moderan. Ima i mali bazen. I „starinske“ konobare koji umeju da pozdrave, da prozbore, da upute. Ništa im teško nije. Susretljivi. Kako nedostaje ta reč, koja asocira na susretanja i upoznavanja i jednostavnu srdačnost. Pričaju kako se, pa da vidiš, u ovaj kraj i vraća. Zidaju se nove kuće, iako, istina, šteta što se one stare ruše. Nema ko da o tome brine. Takav vakat i zeman naišao bio. Istina. Od Katića, naniže može se na jezero u Kokinom Brodu. Srce ti zatreperi kad ga ugledaš onako zelenog sa visine. Može i naviše, preko Mučnja, pa za Ivanjicu.

Uz put kuće izgrađene između dva rata. Pored jedne zastajemo. Rukom, pismen neko, zapisao da je podiže Gojko Munitlak i sinovi 1938. a „izradio“ Milovan B. Niketić, majstor. Majstorluk još privlačan i za ovog internetskog vakta i zemana. Pored kuće na dva boja, još jedna. A na njoj se nazire natpis:Mehana Gojka K. Munitlaka. Na finom mestu gazda sazidao da se nađe putnicima. Tišina. Samo se čuje potočić. Nestašno grgolji. Ili gunđa. Nije svejedno, ali više nema ko da razazna nijanse.