Foto: Vladislav Radak

Havana izgleda kao da su pohlepa, kokain i robovlasništvo napustili NJujork pre šest dekada, dozvolivši džezu da se iz memljivih podruma prevuče preko vešernice na korzo, saksofonistima da uzavrelim ritmovima najure bankare, a dadilje pretvore u virtuozne plesačice, koje sa svojom decom i decom svoje dece polako okupiraju trotoare, pojačavaju zvuke gitare i daira, koje ponekad zvuče kao da su dukati balzamovanih pirata, koji su vekovima pre okupirali ove ulice, konačno pronađeni. Zato i ne čudi što Jenkiji sa strahopoštovanjem uzdižu svoje skupe kamere na kolonijalne fasade Vedada, drhtavim rukama opipavaju karoserije moćnih kadilaka i pontiaka, i zapanjeno shvataju da bi, kada bi svi Ameri stali pod jednu zvezdu, njihova zastava izgledala kao kubanska.

Mladi NJujorčani su rado viđeni gosti po casa particular – nameštenim sobama u porodičnim kućama vremešnih Kubanaca. Kažu Havanerosi, odaje ih miris, nešto između sveže tečnosti za ispiranje usta marke DŽonson end DŽonson i omekšivača za veš koji dopire iz njihovih skupocenom robom natovarenih „planinarskih“ ranaca. Mladi NJujorčani su glasni, ali uviđajni, puni poštovanja za staro i mlado na Kubi, opijeni idejom o revoluciji, i u stravičnoj zabludi o svom znanju španskog jezika.

Mlađi Kubanci religiozno promatraju njihove tehnološke okove marke Epl, jedinog brenda koji na ovom peskovitom ostrvu vredi više od zlata, te ne čudi što prelepa Klaudija, sedamnaestogodišnjakinja iz komšiluka, na svojoj čokoladnoj butini ima nespretno istetoviran logo zagrižene jabuke, simbolike greha za koji će nam biti potrebne decenije da ga sagledamo i sebi oprostimo.

Dok lakira nokte sedeći na stepeniku ulaza tik pored mene, koketirajući me pita za koliko bih joj prodao moj morskom solju nagriženi i suncem opaljen NJujork Jenkiz kačket, još jedan simbol neraskidive ljubavi Havanerosa i NJujorčana prema bejzbolu, crnoj kulturi i istrajnosti. Uz osmeh odmahujem glavom. Na Kubi sam, kažem, jer je moj brak sa novcem nepovratno propao, napustivši naš idiličan dom, a kačket je jedino što nosim iz prethodnog života.

Uglačani ljubičasti linkoln sada diže vrelu prašinu sa kaldrme, zalizani i sveže obrijani Italijan u svojim šezdesetim šarmantnim uvežbanim osmehom sa zadnjeg sedišta signalizira Klaudiji, koja uz razdragani cik ponosno broji korake niz ulicu, umiruće sunce gori u crnoj neočešljanoj kosi, i ona spušta poljubac na starčeve usne dok naborana mesnata ruka sa useklom masivnom burmom pronalazi Eplov žig.

Mesecima kasnije, vratio sam se u komšiluk. Turisti prolaze, zaslepljeni sopstvenim kamerama, umorni radnici raskopavaju za novi hotel tu gde smo nekada živeli. NJujork Jenkiz kačket je sada opran i upakovan u ukrasan papir, u mojoj drhtavoj ruci. Pitam baku da li je tu Klaudija. Smeši se blistavo belim osmehom i jednim potezom brade, bez reči, odmahuje. Taj izraz svi ovde znaju – otišla je. Otišla je i neće se vratiti.

Povezani tekstovi