Norveška: Portret umetnika u mladosti

Samo me uzak hodnik deli od ulaza u Akademiju kreativnog pisanja, koju je, maštajući o tome da postane pisac, pohađao 19-godišnji Karl Uve Knausgor.

Pisac koji je, poslednjih godina, uz Munka i fjordove najprepoznatljiviji norveški brend. Zato ne iznenađuje podatak da su kustosi Munkovog muzeja iz Osla upravo njega odabrali da o najpoznatijem norveškom slikaru napiše knjigu, kao i da početkom maja bude autor najnovije postavke Munkovih radova.

Januar je. Sinulo je sunce. Inače je danima pljuštala kiša. Kako to obično u ovome gradu biva, zbog uticaja Atlantika i Golfske struje.

Pokušavam da pišem. Da opravdam rezidenciju za pisce koja će ovoga puta potrajati svega nekoliko nedelja. Ali, slušam „Rojksop“ i Bouvijev „Blackstar“ i čitam peti tom „Moje borbe“, koji se u prevodu na engleski jezik pojavio pre nekoliko meseci, čija se radnja dešava u Bergenu, u kojem protagonist i autor, Karl Uve Knausgor, uči da živi, voli i da piše.

Opčinjen pisanjem i spisateljskom harizmom, obremenjen pozicijom adolescenta-marginalca, mladi Knausgor pohađa prestižnu Akademiju kreativnog pisanja. Uz autoironičnu percepciju junaka koji bi želeo da „piše kao Hamsun i Bukovski“, teče i priča o njegovoj svakodnevici, odnosu prema bratu Ingveu, pokušajima da osvoji devojku i snažnoj želji da se uklopi u nov socijalni milje.

Iz uloge autsajdera čije pisanje starije kolege sa Akademije uglavnom doživljavaju kao „naivno, gotovo trivijalno, bez konotacija i s puno opštih mesta i klišea“, Knausgor detaljno posmatra, analizira sebe i druge, pije do besvesti, svira bubnjeve u bratovljevom bendu, sluša britanski post pank i američki indi rok i čita Dantea, Tura Ulvena, Stiga Lašona, Juna Fosea, Borhesa, Kortazara, Džojsa, Tomasa Berharda.

I pokušava da piše.

Zato „Some rain must fall“, kako u engleskom prevodu glasi naziv ovog toma, ne predstavlja samo fikcionalnu autobiografiju već je to i „bildungs“ roman i „portret umetnika u mladosti“ .

Značajan deo knjige posvećen je prirodi umetničkog stvaranja. Načinima na koje se pisanje može tumačiti i kreativnim tehnikama kojima se ono (ne) može učiti.

Što je bila prilika da, ponovo, pomislim na to kako mi sopstvene studije književnosti zapravo nisu mnogo pomogle. Samo su me udaljile od suštine.

Za kojom i dalje tragam.

Kao pisac u dobrovoljnom izgnanstvu.

U bergenškom fjordu. U nekadašnjoj fabrici sardina. U Verftetu.