Zašto ne možemo da ostavimo hranu i kada smo siti: Psihologija „poslednjeg zalogaja“

Ja sam 1946 godiste i oskudice iz tog doba su mi ostale u secanju. Niko kod nas u Vojvodini nije gladovao, niti se hrana bacala. Sa hranom se je postupalo racionalno i uzimalo se onoliko koliko se smatralo dovoljnim. Kome nije bilo dosta mogao je obicno da trazi „repetu“ (ako je bilo) Roditelji su za stolom vodili racuna da se u tanjir ne grabi preko mere i vise nego sto se moze pojesti. Jedan prenapunjeni tanjir se smatrao necim nepristojnim i nevaspitanim. Takve stvari su strogo i na vreme sprecavane. Na taj nacin je ujedno i tzv. sindrom – „vece oci nego zeludac“ bio deklasiran.