Pula (3): Krhka poezija tame

Ali i to prođe. Sada je oko mene samo noć što polako obećava dugu simfoniju kretanja talasa u četiri stava i ja se radujem tom tonalitetu vode kad se sva ta krhka poezija providne, crne tame, sruči na grad i potapa ga, dok kroz prvi suton proleću retke laste. Sedam uz prozor na kome tuberkulozno dišu zavese, duboko koncentrisana kao pred concerto grosso. Tonalit kiša u Puli je h mol. Tempo Adagio ma non troppo. Apasionata meseca. Nemojte me buditi. Ovaj moj san najviša je stopa budnosti koju na zemlji možete dosegnuti. Uprkos tome što je ovo planeta na kojoj se ne može ostati budan. Umesto vode, često vam ovde služe vino, savršenu mešavinu vedrine i tuge. Posle, zora vas gleda izbliza kao materino oko. Kameni zidovi su svuda, doksati puni nekog sitnog cveća, prozori u mozaicima, gdegde čista, od čađi i soli pocrnela slast gotike – to je ovaj grad, gde je svaki dan misa, misa solemnis i gde je svako buđenje utonuće u novu , crnu svilu snatrenja, koje se ovde nikada ne prekida. I imena ovog grada tajnovita su, kao molitva izgovorena brzo, pre potonuća Nojeve barke. Pula se latinski zove Pietas Iulia, na italijanskom Pola, istarskom Pula, slovenski se kaže Pulj i to je najveći grad Istarske županije, grad koji nestaje, jer sve nestaje. I ovde je više umrlih nego novorođenih. I sene mrtvih vazda se tiskaju oko rimske Arene, šeste po veličini na planeti, gde behu gladijatorske borbe. Ovaj grad pamti bitke, ratove, razaranja. Cvetanje pod Rimom, jednom, kada Pulu staviše na stranu Cezarovih umoritelja, Bruta i Kasija, jer je tadašnju, rimsku Pulu, osnovao Kasijev brat, Kasije Longin.