Japan (3): Veza pijace i dugovečnosti

Pijaca kao svaka pijaca, pomislih i prevarih se.Ulazimo u uzani izložbeni prostor u nadkrivenom paviljonu. A u njemu – svega i svačega!

Brižljivo poređane ribice, minijaturno cveće u šoljici za kafu, notesi za đake i futrole za naočare, majušni punoglavci u kombinaciji sa artičokama i crvenim grejprutom – uz dečije patike su alge, a do njih raskošna ogledala u dubokim ramovima, dečije igračke i svetlucave bonbone, pa velike i male ribe sa crvenom ribljom ikrom…

Sve to leži ispred staklenih zidova poslovnih prostorija – a na stolovima ispod kojih su mozaičke pločice, staze, tepisi…

“A gde je pijaca?”, pitam Milicu.

“Pa, ovo je pijaca – samo što je drugačije “raspoređena” i besprekorno uredna u odnosu na pijace sveta! Najviše ima plodova mora. To je odgovor – Japanci za ishranu najviše koriste morsku hranu – alge u ogromnim količinama!

Dakle, tajna dugovečnosti japanskog naroda je u – hrani!”

Zamak Nidžo, čuveni arhitektonski biser sa bezbroj paviljona i beskrajnim vrtom, (sagrađen1603 godine. Bio je rezidencija prvog šoguna Tokugave Ijasu. U ovom drevnom zdanju sa kamenim temeljom posebnu pažnju su mi privukle dve neobične sobe.

Prvi i Drugi salon.

Prvi je prostran, krajnje jednostavan i bez nameštaja. Na golom drvenom podu u čelu prostorije nekada je sedeo šogun. Ispred njega, na određenoj udaljenosti i u istom položaju, bili su gosti – šogunovi upravnici oblasti. Neposredno iza gospodara bila su napravljena klizeća vrata. Iza njih se nalazio.

Drugi salon – “Muša-kakuši-no-ma”, ili “Soba telohranitelja”. Ta odaja je imala tajne proreze kroz koje su verni čuvari budno pratili i najmanji pokret svakog gosta i bili spremni da istog časa priskoče šogunu u pomoć.

Od ulaza u Nidžo palatu, pa sve do Velikog salona hodali smo bosonogi po podu napravljenom od dasaka! Savitljive, pri svakom pokretu stopala – škripala su. Namerno! Da niko neopažen nije mogao ni prići ni ući!

Pošto ga je taj zvuk podsećao na ptičije cvrkutanje – šogun ga je nazvao – Slavujev pod.