NJen parfem je bio od ruža. Podsetila me na moju baku. Ona je uvek u torbici nosila parfem – od ruža, a na ruci mali sat i torbicu od crne kože. Iz te torbice je uvek imala nešto za mene. Preplavio me talas nežnosti. Sve se odvijalo u skladu sa bojom mora u kojem su se presipali kristali.

Za razliku od opatijskih letnjih dana, koji se lenjo razvlače – od partije karata do partije šaha, gde monotoniju može razbiti samo večernja šetnja – ovde je sve drugačije. Sve je živo i u bojama. Rovinj nudi ljubav u svakom svom belom kamenom stepeniku. Živopisan kolorit privlači i budi potrebu za jutarnjom šetnjom koja je osveženje za sva čula. Kapućino u obližnjem bistrou terase starog hotela sa pogledom na obližnje ostrvo – Svetu Katarinu, jezgro starog grada, taverne i najlepša pijaca na kojoj sam ikad bila. Na pijaci se nude maslinova ulja, smokve, eterična ulja od lavande, med, sirevi. Ima tu i suvenira, štandova sa školjkama i slikama, ali ono što me fasciniralo je izbor voća i povrća. Na tezgama je najlepši ukras nanizano i osušeno voće. Sama pijaca se nalazi severno od gradskog trga, prema luci Valdibori. Preko puta pijace je zgrada pozorišta. Šetnjom niz starogradsko jezgro ćete naići na mnoge srednjovekovne crkvice, koje mnogi slikari koriste za svoje izložbe. Postoje i mnoge kulturno-umetničke manifestacije koje se postale deo gradskog imidža.

Ono što me je najviše fasciniralo u Rovinju jeste Crkva Svete Eufemije. Do nje vode uske uličice koje vijugaju ukrug poput lavirinta. Na njih se crkva naslanja. Venecijanska građevina u baroknom stilu uzdiže se posred grada kao najveći spomenik. Crkva ima svoju istoriju i priču o Svetoj Eufemiji, zaštitnici grada Rovinja. Legenda kaže da je Eufemija bila mlada devojka, koja je živela u doba cara Dioklecijana, u vreme progona hrišćana. Zbog posvećenosti hrišćanstvu je stradala. NJeno telo su sačuvali kalcedonski hrišćani. Sarkofag sa njenim telom je prenesen u Carigrad i smešten u crkvu, koju je u njenu čast podigao car Konstantin, međutim dolaskom na vlast ikonoklasta, hrišćani ponovo sklanjaju njene relikvije. Prema predanju, nakon velikog nevremena 800. godine do obale grada Rovinja je doplutao mramorni sarkofag, kojeg je mali dečak uspeo da otpremi na brežuljak, gde se sada nalazi crkva i visoki zvonik iznad grada, kao i kip svetice na vrhu.

Dok se penjete ka crkvi, usput ćete nailaziti na male galerije. Miris boja sa slikarskih platana na kojima se preslikava grad, zajedno sa laganim melodijama iz starih kamenih kuća, olakšaće i skratiti put uzbrdo, kojim morate da kružite kako biste stigli na veliki plato. Nagrada je pogled na pučinu, sve od brijunskih ostrva do belih vrhova Alpa na severozapadu. Prva misao mi je kako bih baš tu volela provesti neku svoju ranu starost. U jednoj maloj uličici. Bio bi dovoljan jedan prozor iz kamene kuće, s pogledom na pučinu i muziku vetra. Sa olovkom u ruci, inspirisana udarima talasa mora o kamenu obalu i vetrom koji mrsi kosu, mirisom soli i jutra u kojem je lepo ustati kada nigde ne žuriš. Rovinj grad koji se nameće svojom lepotom, veče koje se spušta na grad. Sa pučine pogled, rasuti odblesci sunca posvuda u predvečerje, kolorit zidina koje su opasale grad menjaju boje i lavirint se uzdiže do neba…

Mi u šetnji zagrljeni udišemo miris istarskih delicija, hodajući uskim, zbijenim uličicama, odmarajući se na malim trgovima, maštajući da jednog dana ostanemo mnogo duže od letovanja…